International Dialogue: Valamo 1988
Света тајна свештенства у светотајинској структури Цркве са посебним освртом на важност апостолског прејемства за освештавање и јединство народа Божјег

Увод

1. Након што је наша Комисија изразила своје схватање тајне Цркве као јединства у вери и тај­нама [сакраментима], које се најјасније изража­ва савршавањем Евхаристије, приступамо [сада] разматрању следећег круцијалног питања – о ме­сту и улози свештенства у светотајинској структури Црквe. Дотаћи ћемо се како тајне свештенства уоп­ште, тако и рукоположења у сваки од три његова сте­пена: епископски, презвитерски и ђаконски. Чврсто смо уверени да је у нашим Црквама апостолско прејемство темељ освећења и јединства народа Божјег.

2. Наше Цркве слажу се у тврдњи да се кроз служ­бе у Цркви пројављује служење самога Христа. У Светом писму Новог завета Христос се назива апо­столом, пророком, служитељем, ђаконом, учитељем, свештеником, епископом. Наша заједничка тради­ција свагда је признавала тесну повезаност деловања Христа и Светога Духа.

3. Такав приступ не дозвољава да се у домостроју спасења Христос посматра одвојено од Светога Духа. Реално присуство Христово у Његовој Цркви такође је есхатолошке природе јер се Духом даје залог не­опходан за савршено остварење плана [промисла] Божјег о свету.

4. У тој перспективи Црква се јавља као заједница Новог завета, коју Христос Духом Светим саби­ра око себе и уграђује у Своје Тело. Кроз Цркву се Христос јавља у историји, кроз Цркву извршава спасење света.

5. Будући да Христос присуствује у Цркви, у њој се остварује управо Његово служење. Служење Цркве нема за циљ да одмени Христово свештенство, већ у Њему самом налази своје извориште. Пошто, такође, Дух Свети, кога Христос шаље, оживотво­рава Цркву, служење без благодати Светог Духа бесплодно је. Служење у Цркви је вишеструко и чланови заједнице га врше саобразно различитим даровима, које су добили као удове Тела Христовог. Неки од њих те дарове добијају рукоположењем и врше службе епископа, презвитера или ђакона. Нема Цркве без служби које Дух даје, нема служења без Цркве, другим речима, ван или изнад заједнице. Ниједна црквена служба не може наћи смисао нити узрок свог постојања ван заједнице.

I. Христос и Свети Дух

6. Свети Дух, који превечно исходи од Оца и пребива на Сину, припремио је и остварио јављање Христово. Оваплоћење Сина Божјег, Његова смрт и васкрсење, извршени су вољом Очевом у Духу Све­томе. На крштењу је Отац јављањем Светога Духа означио почетак мисије Сина. Исти тај Дух при­сутан је у свим догађајима Његовог служења: при објави Радосне вести о спасењу, током проповеди о доласку Царства Божјег или приликом сведочења Оца. Баш тим Духом једини Свештеник Новог за­вета – Христос приноси на жртву Свој живот и ис­тим тим Духом бива прослављен.

7. Од Педесетнице у Цркви, која је Тело Христово, они којима је поверена нека служба једино у Духу Светом могу вршити дела која чине да Тело узраста у меру раста Христовог. И у служењу Христовом и у служењу Цркве делује један те исти Дух, који ће и у нама деловати у све дане живота нашега.

8. Служење у Цркви мора се вршити у светости, да би се и народ Божји освећивао, освештавао. Да би цела Црква и посебно рукоположено свештен­ство могли сарађивати у „усавршавању светих у делу служења, за сазидање Тела Христова”, на рачун раз­личитих дарова, омогућено је постојање различитих служби (Еф. 4, 11–12; I Кор. 12, 4 – 28; Рим. 12, 4–8).

9. Ево у чему је новост црквеног служења: Хри­стос, Слуга Божији, који заступа читав род људски, присутан је Духом Светим у Цркви – у своме Телу, од којега не може бити одвојен. На тај начин, „Он је први од мноштва браће.” Управо тако, светотајински, треба схватити смисао Христовог дела у историји од Педесетнице до Парусије. Црквено служење као такво јесте тајинско.

10. Из истог разлога присуство Христа у Цркви је, такође, есхатолошко. Тамо где дејствује, Дух свету открива присуство Царства небеског у творевини. У томе су корени црквеног служења.

11. Црквено служење је по природи тајинско. Користећи реч „тајинско”, желимо да подвучемо [чињеницу] да је сваки вид служења повезан са есхатолошком реалношћу Царства Божјег. Благо­дат Светога Духа, као залог живота будућег века, рађа се из смрти и васкрсења Христовог и прису­ствује као светотајински дар у видљивој реално­сти. Иста реч показује, надаље, да је црквени слу­житељ члан заједнице, коме Свети Дух повера­ва одређене функције и одева га влашћу да саби­ра заједницу и да је возглављује у име Христово, радњама које прослављају тајну нашег спасења. Слично виђење тајинског [тајинственог] карактера црквеног служења засновано је на присуству Хри­стовом у Цркви посредством Духа, кога је он лич­но и послао Цркви.

12. Оваква природа црквеног служења изражава се затим у чињеници да су сви облици служења ус­мерени ка привођењу света своме истинитом циљу – Царству Божјем. Црквено служење одговара по­требама света управо конституисањем есхатолош­ке заједнице као Тела Христовог.

13. Заједница, сабрана у Духу око Христа, који врши Своју службу, темељи се на Христу, угаоном камену, и на збору Дванаесторице. У овом свет­лу треба разумети апостолски карактер Цркава и њиховог служења.

14. С једне стране, Дванаесторица су сведоци историјског живота Исусовог, Његовог служења и васкрсења. С друге пак стране, у мери своје пове­заности са прослављеним Христом, они сједињују сваку заједницу са заједницом последњих времена. Црквено служење назива се апостолским зато што се врши у континуитету и верности ономе што је Христос оставио и што су кроз историју пренели апостоли. Оно је, такође, апостолско и због тога што је евхаристијско сабрање, којем председава (свеш­тено)служитељ, антиципација коначне заједнице са Христом. Захваљујући тој двострукој повеза­ности, црквена служба је перманентно спојена са службом Дванаесторице, а преко њих са служењем самога Христа.

II. Свештенство у домостроју спасења

15. Сав божански домострој кулминира у ова­плоћењу Сина (Божјег), Његовом учењу, страдању, славном васкрсењу, вазнесењу и Његовом другом доласку. Христос делује у Духу Светоме. На тај на­чин је, једном засвагда, васпостављено општење човека са Богом.

16. Према Посланици Јеврејима, Христос је Сво­јом смрћу постао једини посредник Новог завета (Јевр. 9, 15) и ушавши једном засвагда са Својом крвљу у светињу (Јевр. 9, 12), у само Небо, он је једини вечни Велики Првосвештеник Новог завета, који може „да се сада појави пред лицем Божјим ради нас” (Јевр. 9, 24) и да принесе Своју жртву (Јевр. 10, 12).

17. Христос је, дакле, једини Првосвештеник Цркве, који је у њој невидљиво присутан Духом Светим кога је сам и послао. У Њему, свештенику и жртви, сви заједно, пастири и верни, образују „род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен” (I Пт. 2, 9; Отк. 5, 10).

18. Сви чланови Цркве, као чланови Тела Христо­вог, учествују у Његовом свештенству, призвани да постану „жртва жива, света, угодна Богу” (Рим. 12, 1). Да би то објавио и себе учинио присутним, Глава Цркве, Христос, поставио је апостоле, изабране из народа, којима је дао власт и силу, укрепивши их благодаћу Светога Духа. Дело и мисију апостола у Цркви продужују епископи, којима помажу свеш­теници и ђакони. Хиротонијом епископи постају наследници апостола и воде народ Божји путеви­ма спасења.

19. Сабрани око прослављеног Христа^{Коликo је, у контексту дијалога који ова Комисија води, важно подвући истину да је реч о прослављеном Христу, говори следећи податак. Све до Другог ватиканског кон­цила протезала се на римокатоличком Западу расправа о томе којим или каквим Христом се ми причешћујемо. Тако је Жан-Мари Тијар (J.-M. R. Tillard) у свом делу Евхаристија – пасха Цркве, морао побијати, очиглед­но, још увек радо виђен став А. Ворнијеа (представљен у делу Кључ евхаристијске доктрине), према којем „евха­ристијско тело и Крв Христова представљају у потпуно­сти и са савршеном подударношћу онај моменат његовог постојања у којем је умро на крсту; ни на који начин не могу представљати ону наредну фазу Христовог живота у којој живи прослављен на небу” (уп. A. Vornier, La clé de la doctrine eucharistique, Lione, 1942, 118). Не можемо а да не констатујемо, свакако са великом жалошћу, да практично одржавање у животу застарелих схоластичких ставова А. Ворнијеа, налазимо у, сматрамо, промашеном тумачењу праксе неких православних свештенослужитеља, који, инсистирајући на томе да причасник целива Свети путир, то правдају учењем „изобразитељног символизма”, према којем је путир ребро Христово из којег је потекла крв. Су­деоници евхаристијског сабрања учествују у заједници веч­ног живота са Васкрслим, дакле, прослављеним Христом. На Истоку није преовладао мото Августинове теологије, који понавља Други ватикански сабор, а којим се тврди да је из ребра Христовог потекла Црква. Васкрсење Христово и његова јављања из будућег Царства јесу ипостас како Евхаристије, тако и саме Цркве!}, Двана­есторица сведоче присуство Царства, које је већ објављено, али које ће се у потпуности открити приликом другог доласка. Према обећању Хри­стовом, они ће сести на дванаест престола да би са Сином човечјим судили над дванаест племена Израиљевих (уп. Мт. 19, 28).

20. Служба Дванаесторице је јединствена и неза­менљива, јер су они историјски сведоци онога што је Господ извршио. Оно што су они утемељили, учињено је једном засвагда и нико убудуће не сме градити на другим темељима, осим на оним, који су сами апостоли поставили (уп. Еф. 2, 20; Отк. 21, 14).

21. Истовремено, апостоли остају вечни темељи Цркве, тако да мисија коју су примили од Господа остаје свагда очигледна и активна у ишчекивању повратка Господњег. (уп. Мт. 18, 28. и 16, 19)

22. Зато је Црква, у којој делује благодат Божја, по преимућству, сама по себи Тајна, антиципира­на пројава последњих реалности, предокус Царства Божјег, славе Бога и Оца и есхатона у историји.

23. У Цркви – Тајни своје место налази свештен­ство, које се рукополагањем потврђује и које ради Цркве и постоји. Оно у Цркви, заправо, остварује једну par excellence харизматичну службу (leiturgéma). Свештенство се Духом Светим налази у непреста­ном служењу животу и постојању Цркве, јединству свих верних, живих и мртвих, мученика и староза­ветних праведника у Христу.

III. Епископска, презвитерска и ђаконска служба

24. Током служења Евхаристије читава заједница, са сваким чланом на свом месту, Духом Светим постаје „литург” сабрања, koinonia-је. „Различите су службе, али је Господ исти [...] Свакоме се даје пројава Духа на заједничку корист.” (I Кор. 12, 5.7). Различити дарови сједињују се на евхаристијском сабрању, током којег су и додељени. Њихова раз­личитост свакако служи целокупном животу за­једнице: верности Речи Божјој, постојаности у једно­мислију и у братској љубави, сведочењу пред онима „који су напољу”, узрастању у светости, усрдности у молитви, бризи за најсиромашније.

25. Међу свим харизмама и службама које Дух даје, епископска служба се издваја као дар председавања јединственој заједници и сабирања исте. Кулминаци­ја епископског служења је у савршавању Евхаристије, а учествовање у евхаристијском сабрању представља испуњење процеса увођења [иницијације] у Цркву, завршетак пута сједињења свих у једно Тело Хри­стово. Помесна Црква, заправо, као носилац раз­личитих дарова Духа, у свом центру има епископа, тако да општење са њим пројављује јединство свих и изражава пуноту Цркве.

26. То и такво јединство помесне Цркве неодвојиво је од васељенског заједничарења Цркава (la commu­nionuniverselle des Eglises). Суштински је важно за сваку Цркву да буде у општењу са другим Црквама, а епископски колегијум је, управо, видљиви израз тог општења. Хиротонијом епископ постаје служитељ једне Цркве, коју он представља у васељенском јединству [свих Цркава].

27. Епископска хиротонија, која се сагласно кано­нима врши у присуству најмање двојице или тројице епископа^{Чланови комисије овде имплицитно имају на уму следеће каноне, уврштене у источне и западне канонске зборнике: 1. апостолски канон, који управо и одлучује да епископа постављају „двојица или тројица епископа”, 4. и 6. канон Првог васељенског сабора (новог епископа бирају „сви епископи провинције”), слично и канони 16, 19. и 23. са­бора у Антиохији (341. године) и 13. канон Картагинског сабора (418. године).}, изражава јединство Цркава са Црквом новоизабраног епископа, а он рукоположењем истовремено бива прибројан епископском збору. Хиротонијом епископи врше своју службу сведока заједничарења у апостолској вери и светотајинском животу, не само у односу на онога кога рукополажу него и на Цркву којом ће нови епископ руководити. За учлањење новоизабраног у епископски колегијум суштински је важна чињеница да ту инкорпорацију врши сам прослављени Господ силом Духа Светога у тренутку полагања руку.

У овом документу разматрамо само светотајин­ски аспекат рукоположења. Проблеме који се одно­се на начин избора проучићемо касније.

28. Епископска хиротонија додељује сву пуноту свештенства ономе ко је прима као дар Духа Све­тога. Саслуживање епископâ током хиротоније изражава јединство Цркве и њену идентичност са апостолском заједницом. Епископи полажу руке и призивају Светог Духа на онога који се рукополаже, показујући тиме да су једино они у стању да му по­вере епископску службу. Ипак, они то могу једино у контексту молитве (читаве) заједнице.

29. Рукоположењем епископ добија све неопходне способности (моћи, les pouvoirs) за испуњење потре­ба своје службе. Канонске услове вршења епископ­ских функција и питања постављења епископа у помесној Цркви, Комисија ће накнадно разматрати.

30. Добијени дар [рукоположењем] освештава на дефинитиван начин онога ко га прима за служење Цркви. Ово је заједнички предањски доктринал­ни (догматски) став и на Истоку и на Западу, који потврђује следећа чињеница: у случају канонске мере (санкције) против епископа, коју последич­но прати његова канонска реинтеграција (враћање епископа у његово пређашње канонско стање), не приступа се новој хиротонији. По овом питању, као и по свим суштинским тачкама које се одно­се на рукоположење, наше Цркве имају заједничку праксу и заједничко учење иако у неким канонским и дисциплинарним проблемима, као што је цели­бат, на пример, могу постојати различити обичаји, условљени различитим разлозима духовног и па­сторалног карактера.

31. Црквено служење се остварује у различитим формама. Све службе су ипак међузависне; ниједну од њих не може заменити нека друга. Ово посеб­но важи за основне службе, епископа, свештени­ка и ђакона, као и за лаичке службе, које заједно устројавају^{Реч је о структуралним службама. Оне, наиме, евхари­стијској заједници дају структуру, устројство, облик, са­став, склоп, скелет, конструкцију, систем функционисања, уређење. То су службе уграђене у структуру Цркве, као у Јермину грађевину, без њих се не зове Црква (Свети Игњатије Богоносац).} евхаристијску заједницу.

32. Током целокупне историје наших Цркава веома важно место припадало је служењу женâ, о чему сведоче не само Пресвета Мајка Божја, све­те жене поменуте у Новом завету и многобројне светитељке које поштујемо, већ и многе друге жене, које све до данас на најразноврсније начине слу­же Цркви. Њихови благодатни дарови су изузет­но важни за изградњу Тела Христовог. Наше две Цркве остају ипак верне историјском и богослов­ском предању, према коме се у свештенички чин рукополажу искључиво мушкарци.

33. На исти начин као што су апостоли сабира­ли прве заједнице проповедајући Христа, служећи Евхаристију и уводећи крштене у све потпуније јединство са Христом и једне са другима, и епископ, кога исти Дух поставља, наставља да објављује исто Јеванђеље, да председава истој Евхаристији, да слу­жи јединству и освештавању исте заједнице. Он је, тако, икона Христа који служи Својој браћи.

34. Као што Црква себе у пуноти пројављује на Евхаристији, тако се и службе епископа и презви­тера у пуној светлости разоткривају у њиховом председавању Евхаристији.

35. У служењу Евхаристије, заправо, верни у заједници са Христом представљају царско свеш­тенство. Они то чине захваљујући светотајинском акту који оприсутњује самог Христа, који објављује Реч, који чини да хлеб и вино Духом Светим по­стану Његово Тело и Његова Крв, утеловљујући их (верне) у себе самог и дарујући им Свој живот. Молитва и принос народа сједињеног са Христом надаље возглављени су у евхаристијској молитви и анафори коју узноси епископ.

36. Овако Евхаристија реализује јединство хри­шћанске заједнице. Кроз Евхаристију се, такође, пројављује јединство свих Цркава које је слу­же у истини, као и јединство које, кроз историју, имају све Цркве са апостолском заједницом, од њених почетака до данас. Превазилазећи границе историје, Евхаристија се у Духу повезује са великим сабрањем апостолâ, мученикâ, сведокâ свих време­на, окупљених око Јагњета. На овај начин, као цен­трални акт епископског служења, она оприсутњује будући век: Црква сабрана као заједница приноси се Оцу кроз Сина у Духу Светом.

37. Онај који председава Евхаристији одговоран је да очува заједницу у верности апостолском учењу и да је води у нови живот. Он је служитељ и пастир општине. Епископ је, такође, руководитељ читавог литургијског живота локалне Цркве, која, према његовом примеру, постаје молитвена заједница. Он возглављује заједницу приликом њених благо­дарствених и заступничких молитава и лично се непрестано моли за све које му је Господ поверио, јер је свестан да је за сваког од њих одговоран пред судом Божјим.

38. Епископ је, такође, дужан да се стара да са­држај проповеди и поука упућених народу одговара аутентичној Речи Божјој, коју су апостоли предали „једном засвагда”. Управо је епископ одговоран за проповед Речи Божје у својој епархији.

39. Задатак епископа је, надаље, упућивање свог народа да благовести свим људима спасење у Ису­су Христу и да (личним) сведочењем оваплоћује ту поруку. Због тога је његова дужност да управља својом Црквом тако да она увек остане верна свом хришћанском призиву и мисији која из такве во­кације произлази. При томе, у свом деловању епи­скоп остаје члан Цркве, који је, такође, призван на светост и који зависи од спасоносног служења Цркве, као што је своју заједницу подсећао Свети Августин: „За вас сам епископ, са вама пак хришћанин.” У тре­нутку хиротонисања епископ у целости прихвата веру читаве Цркве, свечано је исповедајући и тако постаје отац у мери у којој је постао њен прави син, управо тим исповедањем. Од суштинске је важно­сти да епископ буде отац своме народу.

40. Као наследници апостолâ, епископи су одго­ворни за јединство у апостолској вери и за верност захтевима живота у складу са Јеванђељем.

41. Епископска служба своје испуњење нала­зи у председавању евхаристијској заједници. При том служењу презвитери образују колегијум који га окружује. Они испуњавају оне обавезе које им епископ повери, служећи свете тајне, проповедајући Реч Божју и управљајући заједницом у дубоком и непрекинутом јединству (koinonia-ји) са њим. Ђакон пак дужан је да помаже у служењу епископу и свеш­тенику и представља спону њих и сабрања верних.

42. Свештеник, кога епископ рукополаже и који му је потчињен, послан је на вршење конкретних дужности: он је првенствено упућен једној паро­хијској заједници да јој буде пастир; председава Евхаристији на трпези (коју освештава епископ), он је служитељ светих тајни у својој заједници, про­поведа Јеванђеље и врши катихизацију, одржава у јединству харизме народа Божјег (лаоса); он је тако свештенослужитељ локалне евхаристијске заједнице, па је, стога, епархија заједница евхаристијских сабрањâ.

43. Ђакон помаже епископу и презвитеру у литур­гијским служењима, у проповедању Јеванђеља и делима милосрђа.

IV. Апостолско прејемство^{У француском оригиналу la succession apostolique, на италијанском la successione apostolica, руски апостоль­ская преемственность.} (предање, сукцесија)

44. Једно и јединствено служење Христа и апо­столâ остаје и дејствује у историји. Силом Духа Све­тога то дејство се пројављује као ерупција „будућег века” у наш свет, у верности ономе што су нам апо­столи предали о делима и учењима Господа Исуса.

45. Важност овог предања произлази из чињенице да се апостолско прејемство тиче заједнице, а не само изолованог појединца, рукоположеног епи­скопа. Апостолско прејемство се предаје кроз по­месне Цркве, које се налазе у „сваком граду”, пре­ма Игисиповом изразу или „због крвног сродства њиховог учења”, према Тертулијану у De Praescrip­tione 32, 6. Реч је о сукцесији личности управо уну­тар заједнице, пошто је Una Sancta заједница (com­munion) локалних Цркава, а не изолованих инди­видуа. У овој тајни koinonia-је епископат је жижа апостолског прејемства.

46. Сагласно нашим изјавама из Минхенског до­кумента, „апостолско прејемство је нешто више од једноставног преноса власти. Реч је о прејемству у оквиру једне Цркве, која је у општењу са другим Црквама, које су као и она сведоци исте апостолске вере. За увођење епископа у само срце ’апостолич­ности’ Цркве, изузетно важно место заузима (владичанска) катедра (sedes)”.^{Види Минхенски документ ове Комисије, посебно 4. тач­ку другог поглавља.} Овде бисмо прецизирали да термин катедра означава у конкретном контек­сту присуство епископа у свакој локалној Цркви.

47. „С друге стране, већ рукоположен, епископ постаје гарант апостоличности у својој Цркви, њен представник у оквиру koinonia-је Цркава, њена спо­на са другим Црквама. Због овога у његовој Цркви било која Евхаристија може бити служена y истини једино ако њој председава он или презвитер у општењу са њим. Од суштинске је важности, стога, помињање имена епископа у анафори.”^Ibid.

48. „Повезаност епископа са апостолском за­једницом омогућује да и читав епископски колегијум, који гарантује episkopé локалних Црка­ва, спојимо са апостолским збором.”^{Ibid, III, 4.} На тај начин епископи су укорењени у „једном засвагда” устано­вљену групу апостола, кроз коју Дух Свети сведо­чи о вери. Као темељ Цркве, Дванаесторица су, за­право, јединствени. Неопходно је ипак да и дру­гим људима буде видљиво њихово незаменљиво присуство. Управо тако би се осигурала веза било које заједнице како са првоапостолском, тако и са есхатолошком.

49. Својом хиротонијом епископ постаје наслед­ник (прејемник, сукцесор) апостолâ, која год да је Црква којој он председава и без обзира на прерога­тиве (πρεσβεῖα) те Цркве у односу на остале.

50. Будући да бива прибројан онима којима је поверена посебна одговорност у служби спасења и уврштен у апостолско прејемство, епископ мора да предаје њихово учење, као и да свој живот уподоби њиховом. Иринеј Лионски то изражава на следећи начин: „Истину треба тражити тамо где су положе­ни благодатни дарови Божји, тј. код оних код којих су сједињени црквено прејемство још од апостолâ, нетакнута целовитост руковођења и неповређена чистота Речи.”^{Adv. Haer IV, 26, 5.} Међу суштинским обавезама епи­скопа издваја се та да је он, Духом Светим, сведок и гарант вере, али и оруђе које је одржава у верности апостолском предању. Апостолско прејемство је ис­товремено наслеђе напора и страдања апостолâ у служби Јеванђељу, али и у заштити народа (Божјег), који је поверен сваком епископу. Према изразу Прве посланице Петрове, апостолско предање је и прејемство у састрадавању и разумевању, у зашти­ти слабих, у постојаној бризи за све којима је помоћ потребна; епископ постаје тако узор своме стаду (уп. I Пт. 5, 1–4; II Кор. 4, 8–11; I Тим. 4, 12; Тит. 2, 7).

51. Такође је дужност (носиоца) епископске служ­бе организација и устројство живота Цркве кроз све службе и по свим задужењима. Епископ је, такође, одговоран за избор свих особа оба пола, које ће преузети неку службу у његовој епархији. Братска заједница подразумева да се сви чланови, клири­ци или лаици, међусобно саветују за добро наро­да Божјег.

52. Током историје Црква на Истоку и на Запа­ду познавала је различите форме општења међу епископима: размене посланица, међуцрквене посете, али је првенствени израз увек био сино­дални или концилијарни [саборски] пут. Још од првих векова установљен је један вид дистинкције и јерархије између раније и скорије основаних Црка­ва, између Цркава-мајки и Цркава-кћери, између Цркава великих градова и провинцијских местâ. Таква јерархичност или taxis убрзо је добила свој канонски израз формулисан на саборима, а особи­то канонима које су заједно прихватиле и Источна и Западна Црква. То су првенствено канони: 6. и 7. Првог никејског сабора (325. године); 3. Првог цари­градског (Другог васељенског) сабора, 381. године; 28. Халкидонског (Четвртог васељенског) сабора, 451. године; као и 3, 4. и 5. канон Сардичког сабо­ра (343. године) и 1. канон Сабора у Цркви Свете Софије (879–880. године). Без обзира на то што се поменути канони нису увек на исти начин тумачи­ли на Истоку и Западу, они припадају неотуђивом наслеђу Цркве. Сагласно тим канонима, посебна ме­ста и одређена преимућства у организацији сабор­ног живота Цркве додељена су епископима главних провинцијалних [митрополитанских] или већих градова. Тако се, заправо, формирала пентархија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, иако су се, кроз историју, јављали и други архиепи­скопи, митрополити, примаси и патријарси.

53. Саборни карактер деловања епископâ ма­нифестовао се, пре свега, у разматрању спорних питања, за која су биле заинтересоване многе или све помесне Цркве. Тако су у свакој [географској] области организоване различите врсте синода или локалних и регионалних сабора, као и епископ­ских конференција. Организационе форме могле су се мењати у зависности од места или епохе, али је њихов принцип остао исти – сведочити и учи­нити делотворним живот Цркве заједничким ак­тивностима епископâ, а под председавањем онога, кога они признају за свог првог. Заправо, према 34. апостолском канону, који постоји у канонској традицији наших Цркава, први епископ одлучује само у сагласности са осталим епископима, а ни они не доносе ниједну важну одлуку без саглас­ности са њим.

54. На васељенским саборима, који су се у Светоме Духу одржавали у кризним ситуацијама, епископи Цркве су врховном влашћу одлучивали у заједници вере и доносили каноне ради утврђивања апостол­ског предања у конкретним историјским околно­стима које су директно угрожавале веру, јединство и дело освештавања целокупног народа Божјег, постављајући под знак питања само постојање Цркве и верност њеном Оснивачу, Исусу Христу.

55. Само у овој перспективи koinonia-је локалних Цркава може се приступити разматрању питања првенства (примата) у Цркви и посебно првенства (примата) епископа Рима,^{Заиста је кључни допринос еклисиолошких разматрања став да се примату у Цркви приступа у контексту екли­сиологије заједништва. Ова изјава, заједно са оном из па­раграфа 49. овог документа, може бити стабилан ослонац будућих разматрања овог питања.} питања које је узрок озбиљних разлика међу нама и које ће бити пред­мет дискусије ове Комисије у наставку.

Нови Валам, 26. јуни 1988. године