International Dialogue: Ravenna 2007
Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве. Црквено општење, саборност и ауторитет

Увод

1. „Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свет верује да си ме Ти послао.” (Јн. 17, 21) Благода­римо троједином Богу који је сабрао нас – чланове Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке Цркве и Право­славне Цркве – да бисмо заједнички у послушању могли одговорити на ову Исусову молитву. Ми смо свесни да се наш дијалог васпоставља у свету који се суштински променио у скорије време. Процеси секуларизације и глобализације, као и изазов но­вих сусрета хришћана и верника других религија, траже од ученика Христових да поново хитно по­сведоче своју веру, љубав и наду. Нека Дух васкр­слог Господа оснажи наша срца и умове, да бисмо донели плодове јединства у односима између на­ших Цркава, тако да можемо заједно да служи­мо јединству и миру целе људске породице. Нека нас исти Дух води ка потпуном изражавању тајне црквеног заједништва, коју захвално исповедамо као диван дар Бога свету, тајну чија лепота посеб­но сија у светости Светих, на коју су сви позвани.

2. Следећи план усвојен на њеном првом са­станку на Родосу 1980. год., Мешовита комисија је почела обраћајући се тајни црквене koinonia­-је у светлу тајне Пресвете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног за­једништва, како на нивоу локалне заједнице (са­бране) око свога епископа, тако и на нивоу одно­са између епископа и између помесних Цркава, у којима сваки [епископ] председава у заједништву са Једном Црквом Божјом која се простире широм васељене (уп. Минхенски документ из 1982. год.). Да би појаснила природу заједништва, Мешовита комисија је истакла однос који постоји између вере, светих тајни – посебно три свете тајне хришћанске иницијације – и јединства Цркве (уп. Документ из Барија из 1987. год.). Надаље, проучавајући свету тајну рукоположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостол­ског прејемства као гаранције koinonia-jе целе Цркве и њеног континуитета са апостолима у сваком вре­мену и на сваком месту (уп. Документ из Валама, 1988). Од 1990. до 2000. год. основни предмет о коме је Комисија расправљала био је „унијатизам” (Ба­ламански документ, 1993; Балтиморско саопштење, 2000. године), предмет коме ћемо и даље посвећивати пажњу у блиској будућности. Комисија сада про­учава тему постављену на крају Валамског доку­мента и разматра црквено јединство, саборност и ауторитет (власт).

3. На основу ових заједничких потврда вере сада морамо извући еклисиолошке и канонске последи­це које проистичу из светотајинске природе Цркве. Будући да Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, конституише критеријум црквеног живота у целини, на који начин институционалне струк­туре видљиво одражавају тајну ове koinonia-jе? С обзиром на то да се једна и света Црква остварује истовремено у свакој помесној [локалној] Цркви која служи Евхаристију и у koinonia-ји свих Црка­ва, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4. Јединство и мноштвеност, однос између једне Цркве и много локалних Цркава, тај конститу­тивни однос Цркве, такође поставља питање везе између ауторитета, инхерентног свакој црквеној институцији, и саборности, која проистиче из тајне Цркве као заједнице. Како изрази „ауторитет” и „саборност” покривају веома широко подручје, почећемо дефинисањем начина на које их ми раз­умемо.¹

I. Основе саборности и ауторитета (власти)

1. Саборност

5. Термин саборности или синодалности дола­зи од речи сабор (σύνοδος на грчком, concilium на латинском), која првенствено означава сабрање епископа који имају одређену одговорност. Такође је могуће, међутим, узети термин у ширем смис­лу који се односи на све чланове Цркве (уп. руски термин соборность). Следствено томе, говорићемо најпре о саборности као о ономе што означава да сваки члан Тела Христовог, силом крштења, има своје место и личну одговорност у евхаристијској кинонији (communio на латинском). Саборност одражава Тројичну Тајну и у њој проналази своју крајњу основу. Три Личности Свете Тројице су „набројане”, како каже Василије Велики (О Све­томе Духу, 45), без означавања као што је „друга” или „трећа” Личност, што би наговештавало неко умањење или субординацију [подређеност]. Слично томе постоји поредак (taxis) међу локалним Црквама, који, међутим, не имплицира неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија пројављује Тројичну заједницу (koinônia) остварену у вернима као органском је­динству мноштва чланова од којих сваки има ха­ризму [= дар], службу или одговарајуће послање, неопходни њиховој мноштвености и различитости ради назидавања свих у једно црквено Тело Христо­во (уп. I Кор. 12, 4–30). Сви су позвани, укључени и на сваког се рачуна – свако на различит, али не на мање значајан начин – у опште довршавање делâ која кроз Духа Светога остварују у Цркви службу Хри­стову, „Пута, Истине и Живота” (Јн. 14, 6). На овај начин се остварује тајна за људски род спасавајуће заједнице са Благословеном Тројицом.

7. Читава заједница и свака личност у њој носи „свест Цркве” (ekklesiastike syneidesis), како то назива грчко богословље, или sensus fidelium у латинској терминологији. Снагом крштења и миропомазања сваки члан Цркве носи неки облик ауторитета/вла­сти у Телу Христовом. У овом смислу сви верни (а не само епископи) одговорни су за веру коју су исповедили на свом крштењу. Наше је заједничко учење да народ Божји, примивши „помазање које долази од Светога” (I Јн. 2, 20.27), у заједници са својим пастирима, не може да греши у питањима вере (уп. Јн. 16, 13).

8. У објављивању вере Цркве и у појашњавању правила хришћанског живљења епископи имају специфичан задатак божанске установе. „Као на­следници апостолâ, епископи су одговорни за једин­ство у апостолској вери и за верност захтевима живота у складу са Јеванђељем.” (Валамски доку­мент, 40)

9. Сабори представљају основни начин на који се остварује заједница међу епископима (уп. Ва­ламски документ, 52). Јер „повезаност са апостол­ском заједницом сједињује епископски колегијум, осигуравајући и спајајући episkopē локалних Цркава са апостолским збором. И сами епископи образују колегијум који је силом Духа укорењен у апостолски лик, у тај јединствени, ’једном засвагда’ устројени збор сведокâ вере. То не значи само да они тре­ба да буду међусобно сједињени вером, љубављу, мисијом, опраштањем већ и да треба да деле исту одговорност и исту службу у Цркви.” (Минхенски документ, III, 4)

10. Ова саборна димензија живота Цркве припа­да најдубљим коренима њене природе. Ово значи да је Црква основана вољом Христовом ради Његовог народа (уп. Мт. 18, 15–20), чак иако су њена канон­ска остварења по неопходности такође одређена историјом и социјалним, политичким и културо­лошким контекстом. Овако дефинисана, саборна димензија Цркве присутна је на три нивоа цркве­не заједнице – помесном, обласном [регионалном] и васељенском/универзалном: на помесном нивоу епархије поверене епископу; на обласном нивоу групе помесних Цркава са њиховим епископима који „препознају првог међу собом” (Апостолски канон 34); и на васељенском/универзалном нивоу, где они који су први (protoi) у различитим обла­стима заједно са свим епископима сарађују у оно­ме што се односи на читаву Цркву. На овом нивоу protoi, такође, треба да препознају првог међу собом.

11. Црква постоји на многим и различитим ме­стима, што пројављује њену саборност. Бивајући „католичанска”, она је живи организам, Тело Хри­стово. Свака помесна Црква, када је у заједници са другим локалним Црквама, јесте пројава једне и нераздељиве Цркве Божје. Бити „католичански” стога значи бити у заједници са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога прекидање евхаристијске заједнице значи рањавање једног од суштинских својстава Цркве, њене саборности.

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на ex­housia-ју [власт], као што то описује Нови завет. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши власт од Бога Оца, Хри­стос ју је, после свог васкрсења, поделио Светим Духом са Својим апостолима (уп. Јн. 20, 22). Преко апостола она је пренета на епископе, њихове на­следнике, а преко њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на различите начи­не којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (I Кор. 15, 24–28), Царство Божје објављује свету: учењем (Мт. 5, 2, Лк. 5, 3); чињењем чуда (Мк. 1, 30–34; Мт. 14, 35–36); протеривањем нечистих ду­хова (Мк. 1, 27; Лк. 4, 35–36); опраштањем грехова (Мк. 2, 10; Лк. 5, 24); и вођењем ученика путевима спасења (Мт. 16, 24). У сагласности са овлашћењем које су добили од Христа (Мт. 28, 18–20), вршење власти предате апостолима, а касније и епископима, обухвата проповедање и учење Јеванђеља, освећење светим тајнама (посебно Евахристијом) и у пастир­ском руковођењу верних (Лк. 10, 16).

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Хри­сту, јединој Глави Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23). Његовим Светим Духом Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (Јн. 20, 22–23). Власт у Цркви има циљ да сабере цело човечанство у Исусу Хри­сту (уп. Еф. 1, 10; Јн. 11, 52). Власт, повезана са бла­годаћу која се добија рукополагањем, није приватна својина оних који је примају, нити је она нешто што заједница делегира; заправо, то је дар Светог Духа одређен за служење (diakonia) заједнице и никада се не врши ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, будући да је епископ у Цркви и Црква у епископу (Св. Кипријан, Ep. 66:8).

14. Вршење власти у Цркви у име Христа и силом Светог Духа мора у свим облицима и на свим ниво­има бити служба (diakonia) љубави, као што је била и Христова (Мк. 10, 45; Јн. 13, 1–16). Власт о којој го­воримо, пошто изражава божанску власт, може да постоји у Цркви једино у љубави између оног ко је врши и оних који су јој подложни. Тo је дакле власт без доминације, без физичке или моралне прину­де. Пошто је она учествовање у exousia-ји распетог и прослављеног Господа, Коме је дата сва власт на небу и земљи (Мт. 28, 18), она може и мора позива­ти на послушање. У исто време, због оваплоћења и крста, она се коренито разликује од народних вла­дара и моћника овога света (Лк. 22, 25–27). Иако се ова власт засигурно поверава људима који су, услед слабости и греха често у искушењу да је злоупотре­бе, она је ипак самом својом природом, јеванђелско поистовећење власти и служења и тиме конститу­ише фундаментално правило Цркве. За хришћане владати значи служити. Вршење власти и духовна ефикасност црквене власти су тиме осигурани сло­бодним пристанком и вољном сарадњом. На личном нивоу ово се показује као послушност власти Цркве да би се следио Христос, Који је био послушан Оцу до смрти и то смрти на крсту (Фил. 2, 8).

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божјој, присутној и живој у заједници ученика. Свето писмо је откривена Реч Божја, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и акти­ван у њој, распознала у живом предању примљеном од апостолâ. У срцу овог предања је Евхаристија (уп. 1 Кор. 10, 16–17; 11, 23–26). Ауторитет Светог писма проистиче из чињенице да је то Реч Божја која, читана у Цркви и коју Црква чита, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето писмо Христос се обраћа сабраној заједници и срцу сваког верника. Црква Духом Светим присутним у њој аутентично тумачи Свето писмо, одговарајући на потребе вре­мена и места. Стални обичај Сабора да устоличује јеванђељâ усред сабрања потврђује присуство Хри­стово у Својој Речи, која представља неопходну тач­ку ослонца за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божју.

16. У свом божанском домостроју Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано пре­ма спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне савршаване у апо­столском прејемству. Власт у црквеној кинонији повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење је регулисано канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у раз­личитим временима и местима, под условом да се увек поштује то суштинско устројство Цркве. Стога, као што заједничарење у светим тајнама претпоставља општење у истој вери (уп. Документ из Барија, 29–33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати међу нашим Црквама узајамно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима.

II. Троструко остваривање саборности и власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви и приметивши комплексност садржаја ових тер­мина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају свету тајну киноније и јесу јој у служ­би? Како канонске структуре Цркава изражавају њихов светотајински живот? Да бисмо одговорили, направили смо разлику између три нивоа цркве­них институција: онај који је помесна Црква око свог епископа; обласни ниво који обухвата неко­лико суседних помесних Цркава; и онај код целог насељеног света (васељене – екумене) који обухва­та све помесне Цркве.

1. Помесни ниво

18. Црква Божја обитава тамо где је заједница сабрана у Евхаристији, коју, непосредно или по­средством својих презвитера, предводи епископ легитимно рукоположен унутар апостолског пре­јемства, који поучава вери примљеној од апостолâ, у заједништву са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове Евхаристије и ове службе је сабирање у једно аутентично заједништво вере, молитве, мисије, братске љубави и узајамног помагања свих оних који су примили Духа Хри­стовог у крштењу. Ово заједништво је оквир у коме се сав црквени ауторитет пројављује. Заједништво је критеријум за његово вршење.

19. Мисија сваке помесне Цркве је у томе да буде милошћу Божјом место где се Богу служи и одаје поштовање, где се Јеванђеље благовести, где се свете тајне служе, где се истински настоји да се верујућем ублажи патња у свету и где сваки верник може наћи спасење. Она је светлост свету (уп. Мт. 5, 14–16), ква­сац (уп. Мт. 13, 33), Божја свештеничка заједница (уп. I Пт. 2, 5.9). Канонске норме по којима се она влада имају циљ да обезбеде ову мисију.

20. Као плод самог крштења, које чини њега или њу удом Христовим, свака крштена особа је позва­на да, сходно даровима једнога Светога Духа, слу­жи у заједници (уп. I Кор. 12, 4–27). На тај начин кроз заједницу, при чему су сви чланови у служби један другоме, помесна Црква се у својој структу­ри већ пројављује као „синодална” или „саборна”. Ова „саборност” не показује се само у односима со­лидарности, узајамне подршке и допуњавања које различите свештене службе имају између себе. За­сигурно, презвитеријум је савет епископа (уп. Св. Игнатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), док је ђакон његова десна рука (Didascalia Apostolorum, 2, 28, 6), тако да се, према препоруци Св. Игњатија Антиохијског, све савршава у сагласју (уп. Еф., 6). Саборност, међутим, која обухвата све чланове заједнице у послушању епископу, који је protos и глава (kephale) локалне Цркве, јесте предуслов црквенoг заједништва. У складу са источним и западним предањем активно учешће лаика, како мушкараца тако и жена, монашких и посвећених лица, остварује се у епархији и парохији кроз мно­ге видове служења и мисије.

21. Харизме чланова заједнице имају своје исхо­диште у Светоме Духу и усмерени су на добробит свих. Ова чињеница баца светлост како на потре­бе тако и на границе ауторитета свакога појединца у Цркви. Не би требало да буде нити пасивности нити замене функција, нити омаловажавања нити господарења некога над неким. Сви дарови и све сужбе Цркве конвергирају у једно под службом епископа, који служи заједништву помесне Цркве. Сви су позвани да се обнове Светим Духом у све­тим тајнама и да одговарају константним покајањем (metanoia), тако да њихова заједница у истини и љубави буде обезбеђена.

2. Регионални ниво

22. Будући да Црква себе открива као саборну у заједници (synaxis) локалне Цркве, ова саборност мора да се истински пројави у кинонији са другим Црквама које исповедају исту апостолску веру и имају истоветно основно црквено устројство, по­чев од оних које су блиске с обзиром на њихову заједничку одговорност за мисију у области која им припада (уп. Минхенски документ III, 3; Валамски докумен 52. и 53). Јединство међу Црквама је изра­жено кроз хиротонију епископа. Хиротонију сход­но канонским одредбама обављају три или више епископа, или најмање два епископа (уп. 4. прави­ло Првог васељенског сабора), који дејствују у име епископског тела и народа Божјег, који су примили своју службу од Светога Духа полагањем руку у апо­столском прејемству. Када је ово остварено у складу са канонима, осигурано је јединство међу Црквама у правој вери, светим тајнама и црквеном животу, као и жива заједница са претходним генерацијама.

23. Такво чврсто јединство између неколико по­месних Цркава, од којих је свака саборна Црква на одређеном простору, изражава се извесним прак­тичним дејствима: учешћем епископа суседних епархија на хиротонији епископа помесне Цркве; позивање епископа из других Цркава да саслужују на synaxis-y помесне Цркве; позивом који се протеже на верујуће из ових других Цркава да узму учешћа у евхаристијској трпези; разменом посланица при­ликом хиротоније; и прибављањем материјалне помоћи.

24. Један канон, прихваћен и на Истоку и на За­паду, изражава однос између помесних Цркава у региону: „Епископи свакога народа (ethnos) треба да знају првога (protos) између себе и да га сматрају као главу (kephale) и ништа више од надлежног да не чине без његовог мишљења (gnome) него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (paroikia) и њој подручних места. Али ни онај (први епископ) нека не чини ништа без знања свију [осталих епи­скопа]. Јер тако ће бити једнодушност (homonoia = слога) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Свето­ме Духу, Отац и Син и Свети Дух.” (34. aпостолски канон)

25. Ова норма, која се пројављује у неколико ви­дова у канонском предању, примењује се у свим односима између епископа једног региона, било које области, једне митрополије или патријаршије. Његова практична примена се може наћи у „сино­дима” или „саборима” једне области, региона или патријаршије. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископалан, чак и када об­ухвата и друге чланове Цркве, открива нам природу

синодалног ауторитета. Само епископи имају право гласа. Власт сабора почива на природи епископске службе по себи и пројављује колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (сабор) по себи подразумева учешће свих епископа једне области. Руководи се наче­лом консензуса и сагласности [једномислија] које се пројављује у евхаристијском саслуживању, као што је имплицирано завршном доксологијом у поменутом 34. апостолском правилу. Ипак, остаје чињеница да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија и одговоран пред Богом за послове своје властите епархије (уп. Свети Кипријан Кар­тагински, Посл. 55, 21); отуда је он чувар саборно­сти у својој помесној Цркви и увек мора бринути за кинонију са другим Црквама.

27. Из овога следује да регионални синод или са­бор нема никакав ауторитет над другим црквеним областима. Упркос томе, размена информација и саветовања међу представницима различитих си­нода је манифестација саборности, као што су то и узајамна братска помоћ и милосрђе, што би требало да је правило мећу свим помесним Црквама ради већег општег добра. Сваки епископ је одговоран за целу Цркву заједно са својом сабраћом [колегама] у једној и истој апостолској мисији.

28. На овај начин би се окупило неколико цркве­них области ради јачања веза у циљу заједничке одговорности. Ово је један од фактора уздизања патаријаршија у историји Цркве. Патријаршијски сабори су се руководили истим еклисиолошким начелима и истим канонским одредбама као и по­месни сабори.

29. У потоњим вековима, како на Истоку тако и на Западу, развили су се извесни нови облици црквеног заједничарења мећу помесним Црквама. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на хришћанском Истоку, а у Римској Цркви не­давно је настао посебан пример окупљања епископа, eпископске конференције. Ово нису, са становиш­та еклисиологије, тек административне поделе: оне изражавају дух киноније у Цркви, док истовремено поштују разноликости људских култура.

30. У ствари, регионална синодалност, какви год били њени профили и канонске одредбе, показује да Црква Божја није заједница личности или по­месних Цркава одвојених од својих људских коре­на. Јер то је заједница спасења и због тог спасења је „пресаздање твари” (уп. Св. Иринеј Лионски, Против јереси, 1, 36, 1), које прихвата људску личност у свему што везује њега или њу за људску стварност створену од Бога. Црква није само збир појединаца, она је сачињена од заједница различитих култура, историја и друштвених уређења.

31. У сабирању помесних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у једном безлич­ном свету већ у људском роду, који је Бог створио и дошао да га спасе. У тајни спасења људска природа је истовремено узета у својој пуноћи и исцељена од онога што је грех унео у њу – самодовољност, гор­дост, неповерење у друге, агресивност, љубомору, за­вист, дволичност и мржњу. Црквенакинонија је дар којим је цео људски род сједињен, Духом васкрслог Господа. Ово јединство, образовано у Духу, далеко од униформности, позива на различитост и особе­ност и тако их чува и на известан начин узвисује.

3. Васељенски ниво

32. Свака помесна Црква је у заједништву, не само са суседним Црквама већ са целином локал­них Цркава, са онима сада присутним у свету, они­ма које су биле од почетка и онима које ће бити у будућности, и са већ прослављеном Црквом. Пре­ма Христовој вољи, Црква је једна и недељива, увек и свугде иста. Обе стране исповедају у Никејско­-цариградском символу вере да је Црква једна и ка­толичанска [саборна]. Њена саборност обухвата не само различитост људских заједница већ и њихово фундаментално јединство.

33. Зато је јасно да једну и исту веру треба испо­ведати и њоме живети у помесним Црквама, исту јединствену Евхаристију треба свугде служити и једно и исто апостолско свештенство треба да делује у свим заједницама. Помесна Црква не може мењати Символ вере, формулисан на васељенским саборима, мада би Црква увек требало да „даје одговарајуће од­говоре на нове проблеме, одговоре засноване на Све­том писму и у складу и суштинском континуитету са ранијим изразима догмата.” (Документ из Барија, 29) Исто тако, помесна Црква не може једностраном одлуком променити основно учење о питању облика свештенослужења и ниједна помесна Црква не може служити Евхаристију у својевољној одвојености од других помесних Цркава, а да озбиљно не нашкоди црквеном заједништву. Све ове ствари се односе на саме везе заједништва, а тиме и самог бића Цркве.

34. Управо због ове киноније све Цркве канонски регулишу све што се односи на Евхаристију и свете тајне, служењe и хиротонију, преда(ва)ња (parado­sis) и поучавања (didaskalia) вере. Разумљиво је за­што су у овом домену потребна канонска правила и дисциплинске норме.

35. Током историје, када су се појављивали оз­биљни проблеми који су утицали на универзално заједништво и слогу Цркава – било по питању ау­тентичног тумачења вере или служби и њиховог односа према целој Цркви или заједничкој дисци­плини коју захтева верност Јеванђељу – приступа­ло се васељенским саборима. Ови сабори су били васељенски не само зато што су сабирали еписко­пе из свих области, нарочито пет великих кате­дри – Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, према древном поретку (taxis) – већ и зато што њихове свечане догматске одлуке и фор­мулације заједничке вере, нарочито у суштинским стварима, обавезују све Цркве и све верне, увек и свуда. Зато одлуке васељенских сабора остају нормативне.

36. Историја васељенских сабора показује шта треба да буде сматрано њиховим посебним каракте­ристикама. Ово питање треба проучавати даље у на­шем будућем дијалогу, узимајући у обзир еволуцију црквених структура током скоријих векова на Ис­току и на Западу.

37. Васељенски карактер одлука једног сабора препознаје се у процесу рецепције, дуготрајне или краткотрајне, у којој народ Божји као целина кроз разматрање, разлучивање, дискутовање и молитву препознаје у овим одлукама јединствену апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста, а коју епископи као учитељи (didaskaloi) чувају. Овај про­цес рецепције [прихватања] другачије се тумачи на Истоку и на Западу, према њиховим одговарајућим канонским предањима.

38. Саборност или синодалност зато подразуме­ва много више од сабирања епископа. Она тако­ђе укључује и њихове Цркве. Први су носиоци и гласници ових других. Одлуке епископа морају бити прихваћене у животу Цркава, нарочито у њиховом богослужбеном животу. Сваки васељенски сабор, прихваћен као такав, у правом и пуном смислу тер­мина, јесте сходно томе израз и служење кинонији целе Цркве.

39. Супротно епархијским и регионалним сино­дима, васељенски сабор није „институција” чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре „догађај”, kairos, надахнут Светим Духом који води Цркву како би она у себи породила институције које су јој потребне и које одговарају њеној при­роди. Овај склад између Цркве и сабора је тако ду­бок да, чак и након прекида између Истока и За­пада који је онемогућио одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, обе Цркве су наста­виле да одржавају саборе [конциле] кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе помесних Цркава у општењу понаособ са Катедром Рима или, иако схваћено на другачији на­чин, са Цариградском катедром. У Римокатоличкој Цркви неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране хришћанства да сазо­ву своје саборе, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трага­ти за средствима која дозвољавају васпостављање васељенског консензуса.

40. Током првог миленијума, васељенско општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе епископа. Ови односи међу са­мим епископима, између епископа и њихових одно­сних протоса, а такође између самих протоса у ка­нонском поретку (taxis), посведочени у раној Цркви, неговали су и учвршћивали црквену кинонију. Историја бележи саветовања, писма и апеле глав­ним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно из­ражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе, попут уношења имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима поводом њихових избора, конкретни су изрази киноније.

41. Обе стране су сагласне да су овај канонски поредак (taxis) признавали сви у ери неподељене Цркве. Даље, сагласне су да је Рим, као Црква која „председава у љубави”, према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанима, Пролог), заузимао прво место у поретку и да је епископ Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они нису сагласни, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере који су у вези са прерогативима епископа Рима као првог, што је већ у првом миленијуму разуме­вано на различите начине.

42. Саборност на васељенском нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира активну улогу епископа Рима, као првог (протоса) међу епископи­ма главних катедри у консензусу окупљених владикâ. Иако епископ Рима није сазивао васељенске сабо­ре у првим вековима и никада лично није њима председавао, ипак је био строго укључен у процес доношења саборских одлука.

43. Примат и саборност су међусобно зависни. Због тога се примат на различитим нивоима живо­та Цркве – помесном, регионалном и васељенском, мора увек разматрати у контексту саборности, а са­борност исто тако у контексту примата.

Када је реч о приматима на различитим нивои­ма, желимо да потврдимо следеће тачке:

1. Примат на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве.

2. Док је чињеница примата на васељенском ни­воу прихваћена и на Истоку и на Западу, постоје разлике у схватању његове примене у животу, као и његове богословске и библијске утемељености.

44. У историји Истока и Запада, макар до IX века, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, низ прерогатива је био признат за pro­tos-a или kephale [главу] на сваком од установљених црквених нивоа: на помесном, за епископа као про­тоса своје епархије у односу на своје презвитере и народ; на обласном, за протоса сваке митрополије у односу на епископе своје области и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митропо­лита сваке ограничене области; и на васељенском, за епископа Рима као протоса међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке по­месне Цркве.

Закључак

45. Остаје да се питање улоге епископа Рима у општењу (communion) свих Цркава дубље проучи. Која је специфична улога епископа „прве катедре” у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење Првог и Другог ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и дожи­вети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су кључна питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.

46. Ми, чланови Мешовите међународне комиси је за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наве­дена изјава о црквеном општењу, саборности и власти јесте позитиван и значајан напредак у на­шем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будућу дискусију о питању примата на универзал­ном нивоу Цркве. Свесни смо да остаје још много тешких питања која треба да се разјасне, али се на­дамо, подржани молитвом Господа, „Да сви једно буду [...] да свет вјерује” (Jн. 17, 21), и у послушно­сти Светом Духу, да можемо напредовати на ос­новама споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући „једног Господа, једну веру, једно крштење” (Eф. 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.

Равена, 13. октобар 2007. године