International Dialogue: Chieti 2016
Саборност и примат током првог миленијума: према заједничком разумевању у служби јединства Цркве

„Што смо видели и чули објављујемо вама да и ви са нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1, 3–4).

1. Црквена заједница директно настаје Оваплоћењем вечног Логоса Божијег, по благовољењу Оца, Духом Светим. Дошавши на земљу, Христос је основао Цркву као своје Тело (уп. 1Кор 12, 12–27). Јединство које постоји међу Личностима Свете Тројице одражава се у међусобној заједници (koinonia) чланова Цркве. На тај начин, као што је говорио Свети Мак­сим Исповедник, Црква је икона (eikon) Пресвете Тројице¹. Током Тајне Вечере Исус Христос је молио Оца: „Сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн 17, 11). То тројично јединство пројављује се у Светој Евхаристији, где се Црква моли Богу Оцу кроз Исуса Христа у Светоме Духу.

2. Од најранијих времена, једна Црква је постојала као многе локалне Цркве. Заједница (koinonia) Духа Светога (уп. 2Кор 13, 13) доживљавана је како унутар сваке локалне Цркве тако и у њиховим односима, као јединство у различитости. Руковођена Духом (уп. Јн 16, 13), Црква је развила моделе поретка и различите праксе, сагласно својој природи „народа који је уве­ден у јединство према јединству Оца и Сина и Светога Духа“².

3. Саборност је темељни квалитет Цркве као такве [као целине]. Као што је говорио Свети Јован Златоусти: „Црква значи и састанак и сабор“³.

4. Сам термин долази од речи сабор (synodos на латинском concilium), чиме се првенствено означава окупљање [сабирање] епископа, под руковод­ством Светога Духа, ради заједничког разматрања и деловања у старању (у бризи) за Цркву. У ширем смислу, тиче се активног учествовања пуноће верног народа у животу и у мисији Цркве.

5. Термин примат односи се на првог [бити први] (primus, protos). Примат у Цркви припада њеној Глави, Исусу Христу, који је „почетак, прворођени из мртвих, да у свему Он буде први“ (Кол 1, 18). Хришћанско предање јасно показује да је у саборном животу Цркве на различитим нивоима један епископ увек признаван као „први“. Исус Христос повезује то бити „први“ са службом (diakonia): „који хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима служитељ“ (Мк 9, 35).

6. У другом миленијуму разорена је заједница Истока и Запада. Учињени су многи напори да се васпостави кинoниja католика и православних, али безуспешно. Мешовита међународна комисија за богословски дијалог Като­личке Цркве и Православне Цркве, у свом текућем раду на превазилажењу богословских разлика, разматрала је однос саборности и примата у животу Цркве. Различита разумевања ових реалности одиграла су значајну улогу у подели православних и католика. Стога је суштински важно покушати да се достигне заједничко поимање тих међуодносних, комплементарних и нераздвојивих реалности.

7. Да би се постигло поменуто заједничко разумевање примата и сабор­ности, неопходно је проучити историју. Бог се открива у историји. Изузет­но је важно да заједно богословски ишчитамо историју Литургије Цркве, духовности, институција и канона, који су увек имали теолошку димензију.

8. Историја Цркве првог миленијума је одлучујућа. Упркос неким при­временим раскидима, током тог периода хришћани Истока и Запада живе­ли су у заједници и, у том контексту, конституисане су неопходне црквене структуре. Однос саборности и примата попримао је различите облике, који би могли послужити православнима и католицима као темељни во­дич у њиховим напорима да васпоставе сада пуно општење.

Локална Црква

Једна света саборна и апостолска Црква чија је Глава Христос при­сутна је на евхаристијском синаксису локалне Цркве под њеним еписко­пом. Он је председавајући (proestos). На литургијском синаксису епископ чини видљивим присуство Исуса Христа. У локалној Цркви (тј. у епархији, дијецези), мноштво верних и клир под једним епископом сједињени су међусобно у Христу и налазе се у заједници са Њим у сваком сегменту црквеног живота, а посебно у служењу Евхаристије. Као што поучава Све­ти Игњатије Антиохијски, „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и католичанска Црква“⁴. Свака локална Црква богослужи у заједници са свим другим локалним Црквама које исповедају истиниту веру и служе исту Евхаристију. Када презвитер председава на Евхаристији, локални епископ се увек помиње као знамење јединства локалне Цркве. На Евхаристији, proes­tos и заједница су међузависни: заједница не може да служи Евхаристију без proestos-a, али и он, са своје стране, мора служити са заједницом.

9. Овај однос зависности proestos-a или епископа и заједнице јесте кон­ститутивни елемент живота локалне Цркве. Заједно са клиром, који је по­везан са његовом службом, локални епископ дејствује као центар сабрања верних, Христовог стада, као гарант и служитељ јединства. Као сукцесор апостола, он врши своју мисију као службу љубави, пастирствујући своју заједницу и водећи је, као њена глава, у све дубље јединство са Христом у истини, одржавајући апостолску веру кроз проповед Јеванђеља и служење светих тајни.

10. Пошто је епископ глава своје локалне Цркве, он представља своју Цркву пред другим локалним Црквама и у заједници свих Цркава. На исти начин он ту кинонију оприсутњује у својој Цркви. У овоме се састоји темељни принцип саборности.

Регионална заједница Цркава

11. Постоји довољно доказа да су епископи у раној Цркви били свесни тога да имају заједничку одговорност за читаву Цркву. Као што је рекао Свети Кипријан, постоји „само један епископат, проширен у хармонично мноштво великог броја епископа“⁵. Ова свеза јединства изражена је у по­треби да најмање тројица епископа учествују у рукоположењу (cheirotonia) новог епископа⁶; такође је била евидентна у многобројним сусретима епископа на саборима или синодима да би разматрали заједничка питања доктрине (dogma, didaskalia) или практична питања, као и у њиховим че­стим разменама посланица и у међусобним посетама.

12. Већ током прва четири века формирала су се различита груписања епархија у одређеним регионима. Protos, први међу епископима једног ре­гиона, био је епископ првог трона, митрополије, и његова служба митро­полита увек је била повезана са његовом катедром. Васељенски сабори су додељивали поједина права [прерогативе] (presbeia, pronomia, dikaia) митрополиту, увек у оквиру саборности. Тако Први васељенски сабор (Никеја, 325. године), иако је тражио од свих епископа једне провинције да лично учествују или се написмено сагласе са епископским избором и хиротони­јом — што је саборски акт par excellance — приписује митрополиту право потврђивања (kyros) избора новог епископa⁷. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451. године) поново подсећа на права (dikaia) митрополита — инсистирајући на чињеници да та служба буде црквена, а не политичка⁸ — баш као и Седми васељенски сабор (2. никејски, 787. године)⁹.

13. Тридесет четврти апостолски канон даје канонски опис односа protosa-a и других епископа једног региона: „Епископи свакога региона (ethnos) треба да знају првога (protos) између њих и да га сматрају главом (kephale), и ништа више од припадајућег да не предузимају без његовог знања (gnome), него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (paroikia) и њој подручних места. Али ни он (protos) нека не чини ништа без знања свих. Јер тако ће бити једнодушност (homonoia) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“¹⁰.

14. Митрополитанска институција је једна форма регионалне кинониjе локалних Цркава. Касније су развијене и друге форме, тј. патријаршије које су обухватале различите митрополије. И митрополит и патријарх били су дијацезални епископи са пуном епископском влашћу у својим епархијама. О питањима која су се тицала њихових митрополија или патријаршија, ипак, морали су да делују у сагласности са својом браћом епископима. Овај начин деловања је у самом корену синодалне институције, у стро­гом смислу речи, као регионални сабор епископа. Те синоде сазивао је и њима је председавао митрополит или патријарх. Он и остали епископи деловали су у међусобној комплементарности и били су одговорни сабору.

Црква на универзалном (васељенском) нивоу

15. Између четвртог и седмог века почиње да се признаје поредак (taxis) пет патријаршијских столица, утемељен и санкционисан на васељенским саборима, са римском столицом која је заузимала прво место и имала примат части (presbeia tes times), за којом су следиле катедре Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, у овом прецизном реду, сагласно канонском предању¹¹.

16. На Западу је примат римске столице, особито почев од четвртог века, разумеван у односу на улогу Петра међу апостолима. Примат рим­ског епископа међу епископима постепено је тумачен као посебно право које му припада као наследнику Петра, првог међу апостолима¹². Такво схватање није усвојено на Истоку, који је по том питању имао другачије тумачење Писама и Отаца. Наш дијалог се може вратити овој теми касније.

17. Када би нови патријарх био изабран на једну од пет катедри у taxis-у, постојала је уобичајна пракса да овај пошаље писмо свим осталим патријарсима, објављујући свој избор и додајући једно исповедање вере. Та „писма киноније“ дубоко су изражавала канонску везу киноније међу патријарсима. Уносећи име новог патријарха, према правилном поретку, у диптихе својих Цркава, који се читају током Литургије, остали патријарси су признавали његов избор. Taxis патријаршијских катедри налазио је свој највиши израз у служењу Евхаристије. Сваки пут када се двојица или више патријараха саберу да служе Евхаристију, они заузимају места према taxis-у. Та пракса је пројављива евхаристијску природу њихове киноније.

18. Од Првог васељенског сабора (Никеја, 325. године) па надаље, највећа питања која су се тицала вере и канонског поретка Цркве разматрана су и решавана на васељенским саборима. Иако римски епископ није учествовао лично ни на једном од тих сабора, сваки пут су га представљали његови ле­гати или би се он саглашавао са саборским закључцима post factum. Цркве­но разумевање критеријума за рецепцију једног сабора као васељенског, развијало се током првог миленијума. Подстакнут историјским околно­стима, Седми васељенски сабор (Други никејски, 787. године), на пример, дао је детаљан опис критеријума [рецепције], онако како су се некада раз­умевали: сагласност (symphonia) поглавара Цркава, сарадња (synergeia) римског епископа, и пристанак (symphronountes) осталих патријараха. Сваки васељенски сабор мора имати свој адекватан број, следујући прет­ходним васељенским саборима, а његово учење мора бити у сагласности са доктрином претходних сабора¹³. Рецепција Цркве као целине је увек био коначни критеријум васељенскости једног сабора.

19. Током векова подношене су бројне апелације епископу Рима, такође и са Истока, по дисциплинским питањима, као што је свргавање епи­скопа. На сабору у Сардици (343. године) учињен је покушај да се утврде правила за ову процедуру¹⁴. Сардика је прихваћена на Трулском сабору (692. године)¹⁵. Сардички канони су одредили да се осуђени епископ може жалити [извршити апелацију] римском епископу, а да овај, ако то проце­ни потребним, може наредити обнову процеса [might order a retrial], кога морају водити епископи из суседних провинција поменутог епископа. Апелација дисциплинског карактера упућиване су и цариградском тро­ну¹⁶ и другим катедрама. Све апелације главним катедрама третиране су увек на саборски начин. Апелације римском епископу које су долазиле са Истока изражавале су кинонију Цркве, али епископ Рима није имао ка­нонску власт над источним Црквама.

Закључак

20. Током читавог првог миленијума Црква је и на Истоку и на Запа­ду била јединствена у очувању апостолске вере, одржавању апостолске сукцесије епископâ, у развијању синодалних структура нераскидиво по­везаних са приматом, и у разумевању власти као службе (diakonia) љубави. Иако је јединство Истока и Запада повремено бивало нарушавано, епи­скопи Истока и Запада били су свесни да припадају једној Цркви.

21. Ово заједничко наслеђе теолошких начела, канонских мера и литур­гијских пракси првог миленијума представља неопходну референтну тач­ку и моћан извор надахнућа како за католике тако и за православне, док улажу напор да исцеле рану њихове поделе на почетку трећег миленијума. На основу ове заједничке баштине, обе стране морају промислити како примат, сабор и њихов међусобни однос могу бити конципирани и врше­ни сада али и убудуће.

Кјети, Италија, 21. септембар 2016.