International Dialogue: Bari 1987
Вера, свете тајне и јединство Цркве

Увод

1. Након нашег састанка у Минхену 1982. године, а у складу са Планом диjалога, документом који је наша Комисија прихватила на првом [пленарном] заседању на Родосу 1980, текућа четврта седница Комисије приступила је разматрању питања одно­са вере и светотајинског заједничарења (communion sacramentelle).

2. Као што је утврђено Планом нашег дијалога, који је одобрен на Родосу, јединство у вери је прет­поставка за светотајинско, посебно за евхаристијско јединство. Тај општеприхваћени принцип ипак по­влачи потребу да се размотре нека кључна питања. Да ли је могуће свести веру на формулације или је она и нешто друго? Веру, тај дар Божји, треба схватити као настројење (engagement¹) хришћанина, настројење његовог ума, срца и воље. У дубини свога бића она је, такође, еклисијални догађај, остварен и испуњен у koinonia-ји Цркве и самом koinonia-­јом Цркве, у њеном литургијском [богослужбе­ном], а посебно евхаристијском виду. Тај црквени и литургијски карактер вере мора се озбиљно узе­ти у разматрање.

3. Прихватајући тај темељни карактер вере, треба потврдити да веру морамо посматрати као предуслов, сам по себи потпун, светотајинском заједничарењу, а након тог општења, бивајући увећана, вера постаје пројава самог живота Цркве и средство духовног узрастања сваког њеног члана. Ово питање мора бити постављено, да би се избегао погрешан при­ступ проблему вере као предуслову јединства. Ис­товремено, постављено питање никако не би сме­ло да замагли истину да вера јесте такав услов и да нема светотајинског општења без заједничарења [јединства] у вери, како у ширем смислу, тако и у смислу догматске формулације.

4. Осим питања вере као претпоставке свето­тајинског општења, а у стриктном односу са њом, пратећи План диjалога, ми смо на нашим заседањима подједнако размотрили и однос светих тајни ини­цијације [увођења у Цркву] – тј. крштења, пот­врде или миропомазања (la confirmation ou chri­smation) и Евхаристије – међусобно и у односу на јединство Цркве. Овде треба испитати да ли се наше две Цркве разликују само у литургијској пракси или и у доктрини [догми], знајући да су литургијска пракса и учење Цркве узајамно повезани. Да ли поменуте три свете тајне морамо посматрати као делове јединствене светотајинске реалности или су то три самостална светотајинска дејства? Потребно је, такође, запитати се, када је реч о светим тајнама иницијације, да ли разлика у богослужбеној прак­си двеју традиција покреће проблем догматских размимоилажења, који би се могли схватити као озбиљне препреке јединству.

I. Вера и koinonia у светим тајнама

5. Вера је нераскидиво дар Бога који се открива и одговор човека који тај дар прихвата. То је синергија Божје благодати и људске слободе. Простор тог општења је Црква. У њој се откривена истина прено­си апостолским предањем, на основу Писма, преко васељенских сабора, литургијским животом и кроз оце Цркве, а остварује се кроз чланове Тела Христовог. Вера Цркве представља правило и критеријум акта личне вере. Вера није продукт анализе и ло­гичке неопходности [нужности] него је последица утицаја благодати Духа Светога. Апостол Павле је примио благодат „у послушности вере” (Рим. 1, 5). Свети Василије поводом тога каже: „Вера претхо­ди разговорима о Богу, вера, а не доказивање. Вера, будући да је изнад логичких метода, води пристан­ку. Вера се не рађа из геометријских нужности него из енергија Духа.” (In Ps 115, 1)

6. Свака света тајна претпоставља и изража­ва веру Цркве која је врши [обавља]. Црква, заправо, кроз свету тајну чини више од исповедања и изражавања своје вере: она оприсутњује тајну (rend présent le mystère) коју врши. Свети Дух от­крива [објављује] Цркву као Тело Христово, које он конституише и чини да расте. На тај начин Црква светим тајнама храни и развија koinonia-ју вере својих чланова.

1. Истинита вера је божански дар и човеков слободан одговор

7. Вера је дар Духа Светога. Вером Бог дарује спасење. Вером људски род има приступ Tајни Христовој, која конституише Цркву. Црква пак ту тајну објављује Духом Светим, који у њој обита­ва. Она мора преносити и предавати оно што јој и даје постојање. И само је једна тајна Христова, па је и Божји дар јединствен, комплетан и неопозив (Рим. 11, 29). Када је реч о садржају вере, она обу­хвата свеукупност црквене доктрине и праксе, које се односе на спасење. Догма, понашање [делање] и литургијски живот испреплетени су у једну цели­ну и заједно чине благо вере. Указујући на посебан начин повезаност теоријских и практичних аспе­ката вере, Свети Јован Дамаскин тврди: „Она [вера] усавршава се делатно верујући свему ономе што је законоположио Христ, поштујући и испуњавајући заповести онога који нас је обновио; јер онај који не верује по предању Васељенске Цркве или својим безаконим делима заједничари са ђаволом, тај је не­верник.” (De fide orthodoxa, IV, 10, 83)

8. Вера као дар Божји, који Црква објављује, прокламује се, доживљава и преноси у видљивој локалној Цркви, [која је] у општењу са свим локал­ним Црквама раширеним у свету, тј. са католичан­ском Црквом свих времена и на свим местима. Вер­ник је уврштен, учлањен у Тело Христово кинонијом са овом видљивом Црквом која светотајинским жи­вотом и Речју Божјом, храни веру којом Дух Свети у њему делује.

9. Може се рећи да на тај начин дар вере постоји у јединственој Цркви, у њеној конкретној историјској ситуацији, да је одређена просторно и временски у свима и у свакоме од верних под руководством њихових пастира. Користећи људски језик, а под разноврсним културолошким и историјским из­разима, човек мора увек остати веран том дару вере. Не може се, наравно, претендовати на то да израз праве вере која се преноси и доживљава у светотајинским службама исцрпи свеукупност бо­гатства Tајне која је откривена у Исусу Христу. Ипак, како у границама своје формулације, тако и лич­ности које је прихватају, она даје приступ пуној ис­тини откривене вере и тиме пуноти спасења и жи­вота у Духу Светоме.

10. У Посланици Јеврејима та вера је „основа све­га чему се надамо и потврда ствари невидљивих” (11, 1). Она, дакле, омогућује учествовање у божан­ским добрима. Може се такође разумети у терми­нима егзистенцијалног поверења у моћ и љубав Божју, у прихватању есхатолошких обећања, онако како су остварене у Личности Господа Исуса Хри­ста. Али према Посланици Јеврејима, вера тражи поврх овога и држање [чврст став] и у односу на егзистенцију и према свету. Тај став је окаракте­рисан у контексту спремности на жртву сопствене воље и предавања свога живота Богу и људима као што је Христос учинио на крсту. Вера нас сједињује, повезује са сведочанством Христовим и „облаком сведокâ” (12, 1) који окружује Цркву.

11. Вера, дакле, имплицира свестан и слободан одговор човеков и непрекидни преображај срца и духа. Следствено томе, она је унутрашња про­мена и преображај, она омогућује пребивање у благодати Духа Светога који обнавља човека. Она претпоставља усмереност према реалностима Цар­ства које долази и које, већ од сада, почиње да пре­ображава стварности овога света.

12. Вера је предуслов, претпоставка крштења, али и читавог светотајинског живота, који потом следи. Крштењем се, заправо, учествује у смрти и васкрсењу Исуса Христа (уп. Рим. 6). Тако почиње процес који се развија током целог хришћанског живота.

2. Литургијски израз вере

13. Свете тајне су у Цркви по преимућству про­стор у коме се вера доживљава, преноси и испове­да. У византијском литургијском предању, у првој молитви обреда прихватања катихумена, упућује се молба Господу за кандидата: „Испуни га вером, надом и љубављу према теби, да би он схватио да си ти једини истинити Бог, заједно са јединородним твојим Сином и нашим Господом Исусом Христом и твојим Духом Светим.” Паралелно са овим, прво питање које Црква упућује кандидату за крштење у латинској литургијској традицији је следеће: „Шта тражиш од Цркве?”, а кандидат одговара: „Веру.” „А шта ти даје вера?” – „Живот вечни.”

14. Наше две Цркве изражавају своје уверење на овом подручју аксиомом: „Lex orandi lex cre­dendi.” (’Закон молитве је закон вере.’) За наше две Цркве литургијско предање је аутентични ту­мач Откривења и зато је мерило исповедања праве вере. Заправо, у богослужбеном изразу вере наших Цркава сведочанство отаца и заједнички одржа­них васељенских сабора не престају да буду си­гурни водичи вере за верни народ. Независно од различитости богослужбеног израза то предање које чини експлицитним киригму Светог писма, остварује се у литургијском богослужењу. Са своје стране, објављена вера храни литургијску молит­ву народа Божјег.

3. Свети Дух и свете тајне

15. Свете тајне Цркве јесу „свете тајне вере”. У њима Бог Отац услишава епиклезу, којом Црква изражава своју веру кроз молитву за силазак Духа Светога: Отац шаље свога Духа Светога који уводи у пуноту спасења у Христу. Сам Христос консти­туише Цркву као Своје Тело. Дух Свети изграђује Цркву. Нема у Цркви дара који не би могао бити приписан Њему (уп. Василије Велики PG 30, 289). Свете тајне су благодатни дар Духа Светога у Исусу Христу, у Цркви. То је изражено на врло сажет на­чин у једној православној стихири на Педесетницу: „Дух Свети је творац сваког дара. Он даје пророшт­ва, усавршава свештенике, поучава неуке мудро­сти. Он рибаре претвара у богослове и учвршћује институцију Цркве [сабор црквени].”

16. Свака света тајна додељује [дарује] благодат Духа Светог, будући да на нераскидив начин озна­чава сећање на оно што је Бог учинио у прошлости, знамење које манифестује оно што он чини у верни­ку и у Цркви, знак који објављује и антиципира ес­хатолошко испуњење. На тај начин у светотајинском служењу Црква пројављује, осветљава и исповеда своју веру у јединство плана Божјега.

17. Може се приметити да свете тајне имају суш­тински однос према Евхаристији. Она је по преи­мућству откривење и пројава вере одакле потиче и ка чему се тачно усмерава свеукупно исповедање. Само она, заправо, у потпуности објављује, у при­суству Господа која се остварује силом Духа, лепоту Божјег дела. Јер Господ лично чини да се Његово дело на светотајински начин претвара у служење Цркве. Свете тајне Цркви преносе благодат, изражавају и учвршћују веру у Исуса Христа и на тај начин су сведочанства вере.

4. Вера формулисана и прослављена (célébrée) у светим тајнама: Символи вере

18. На евхаристијском сабрању Црква прославља [богослужи] догађај тајне спасења у евхаристијској молитви (анафори) на славу Божју. Тајна коју сла­ви [богослужи] иста је она коју исповеда примајући спасоносни дар.

19. Иако су садржај и циљ овог евхаристијског славља остали непромењени у локалним Црквама, оне су ипак користиле различите формулације и разноврсне језике који, према духу [карактеру] раз­личитих култура, истичу посебне аспекте и особите импликације јединственог догађаја спасења. У срцу црквеног живота, на евхаристијском синаксису [сабрању], наша два предања – источно и западно, препознају својеврсну различитост у формулацији садржаја вере, коју прослављамо и објављујемо на сабрању.

20. Од самих почетака [Цркве] крштење је пове­зано са формулацијом вере, на основу које помесна Црква преноси катихумену, суштински садржај апо­столског учења. Тај символ вере на сажет начин изно­си суштину апостолског предања, који је састављен најпре за исповедање вере у Свету Тројицу и у Цркву. Када све помесне Цркве исповедају истиниту веру, оне кроз чин крштења преносе јединствену веру у Оца, Сина и Светога Духа. Ипак, у зависности од времена и места, образац вере је бивао изражен на различите начине, према околностима, употре­бом термина и предлога који нису били истоветни у овом или оном обрасцу. Али сви су поштовали садржај вере. Источна Црква у свом чину крштења користи Никејско-цариградски символ вере. Верна своме предању, западна Црква преноси катихуме­ну тзв. Апостолски символ [вере]. Ова различитост формулација у једној или другој цркви не значи по себи било какво одступање од садржаја вере, која је пренета и доживљена.

5. Услови за општење (koinonia-ју) у вери

21. Први услов за истинско заједништво [општење] Цркава јесте тај да се свака од њих односи према Никејско-цариградском символу вере као неопход­ном правилу [стабилној норми, norme nécessaire] тог заједништва једине Цркве која је раширена по свој васељени и кроз сва времена. У том смислу истинита вера јесте претпоставка за заједништво [koinonia­-ју] у тајнама. Општење је могуће само међу Црква­ма које имају заједничку веру, свештенство и свете тајне. Силом овог међусобног признавања иденти­тета [истоветности] и јединствене вере (као и свеш­тенства и светих тајни), коју преноси свака локал­на Црква, оне се међусобно признају као истинске Цркве Божје и сваког верника прихватају као брата или сестру у вери. У исто време, вера се продубљује и просветљује црквеним заједништвом, које се доживљава у свакој заједници у светим тајнама. Ова црквена особина [qualification ecclésiale] вере, као плод светотајинског живота, потврђује се на различитим нивоима еклисијалног постојања.

22. Служењем светих тајни заједница у првом реду објављује своју веру, преноси је и прихвата.

23. Надаље, у служењу светих тајни свака локална Црква пројављује своју праву природу. Она је у кон­тинуитету са апостолском Црквом и у koinonia-ји са свим Црквама са којима дели једни исту веру и са којима служи исте свете тајне. У светотајинском служењу једне локалне Цркве друге помесне Цркве препознају идентичност сопствене вере са вером те локалне Цркве, па тако и оне бивају охрабрене и под­ржане у свом доживљају вере. На тај начин служење светих тајни утврђује и пројављује koinonia-ју вере међу Црквама. Због тога верник једне помесне Цркве, крштен у њој, може учествовати у светим тајнама било које друге локалне Цркве. То заједништво у светим тајнама изражава јединство и идентичност истините вере коју Цркве исповедају.

24. У евхаристијском саслуживању представникâ различитих помесних Цркава, истоветност вере се пројављује на особит начин и појачава се самим светотајинским чином. Зато су сабори, на којима епископи, руковођени Духом Светим, изражава­ју истину вере Цркве, увек повезани са евхари­стијским богослужењем. Објављивањем јединстве­не Тајне Христове и учествовањем у јединственој светотајинској koinonia-ји, епископи, клир и сав хришћански народ сједињен с њима у стању су да сведоче веру Цркве.

6. Права вера и општење у светим тајнама

25. Истоветност вере је, дакле, суштински елемент црквеног заједништва у служењу светих тајни. Ипак, својеврсна различитост формулација не угрожава koinonia-ју помесних Цркава, када свака Црква може препознати јединствену и аутентичну веру коју је примила од апостолâ, упркос поменутим различи­тим изражавањима.

26. Током векова [постојања] неподељене Цркве, различитост богословских израза једне исте доктри­не није угрожавала светотајинско заједничарење. Након раскола Исток и Запад су наставили да се развијају, али одвојено један од другога. Није више било могућности да се једнодушно доносе одлу­ке које би подједнако важиле и за једне и за друге.

27. Црква као „стуб и тврђава истине” (1Тим. 3, 15) чува чист и непроменљив депозит вере, вер­но га преносећи својим члановима. Када аутен­тично учење или јединство Цркве бива угрожено јересима или схизмом, тада Црква, ослањајући се на Библију, живо предање и одлуке претходних са­бора, на васељенском сабору проглашава истиниту веру на аутентичан и незаблудив начин.

28. Ако би разлике истовремено представљале акт одбацивања претходно донетих догми Цркве, а не само једноставне различите богословске формулације, онда се јасно уочава права подела у вери. Не постоји више могућност светотајинског општења. Вера се, наиме, мора исповедати речи­ма које изражавају саму истину. Живот Цркве пак може установити нове вербалне изразе вере „која је једном заувек предата светима” (Јуда 3), ако то нове историјске и културолошке потребе изискују и ако је потпуно јасна жеља да се сам садржај догме ни на који начин не промени. У тим случајевима вербални израз може постати нормативан за једнодушност у вери. Тај процес захтева елементе просуђивања који би омогућили разликовање легитимних развоја, на­дахнутих Духом Светим, од оних других.

Тако [имамо у виду]:

29. Континуитет предања: Црква мора новим проблемима дати сопствене одговоре утемељене на Писму, у сагласности и у суштинском континуите­ту са претходним догматским изразима.

30. Доксолошко значење вере: Сваки литургијски развој једне локалне Цркве мора бити прихваћен од других локалних Цркава као сагласан са тајном спасења, онако како га је она примила и како га [бо­гослужбено] прославља.

31. Сотириолошко значење вере: Сваки израз вере мора имати у виду коначну сврху човека као сина Божјег по благодати, у Његовом обожењу, кроз победу над смрћу и у преображају твари.

32. Ако је нека формулација вере у супротно­сти са неким од ових критеријума, она аутоматски постаје препрека koinonia-је. Ако пак нека посебна формулација вере није у супротности ни са једним од ових критеријума, онда се таква формулација може прихватити као легитимни израз вере, који не спречава светотајинско општење.

33. Све ово тражи да се у разматрање озбиљно узме теологија „теологумена”. Такође је нужно раз­јаснити који и какав би конкретан развој који се де­сио у једном делу хришћанства друга страна могла сматрати легитимним [развојем]. Осим тога, тре­ба признати да се значење терминâ често мењало током времена. Стога сваки образац [вере] треба разумевати у складу са намером њихових аутора, да се не би увукли страни елементи, нити остави­ли по страни они, које су сами аутори унели као разумљиве по себи.

7. Јединство Цркве у вери и у светим тајнам

34. Улога служитеља у Цркви, пре свега, јесте та да чува, гарантује и обезбеђује развој заједничарења у вери и у светим тајнама. Епископи, као служитељи светих тајни и учитељи вере, којима помажу но­сиоци других [црквених] служби, објављују веру Цркве, изражавају њен садржај и њене захтеве за хришћански живот [ses exigences pour la vie chrétienne] и штите је од погрешних тумачења, која би фалсификовала или компромитовала истину тајне спасења.

35. Харитативне активности служитељâ или ста­вови које они заузимају пред проблемима одређене епохе и простора нераздвојни су од њихових двеју служби – објављивања и поучавања у вери, с једне стране, и светотајинског богослужења, с друге стране.

36. На тај начин јединство вере унутар једне ло­калне Цркве и међу помесним Црквама има епи­скопа за гаранта и судију, који је, у заједништву са својим народом, сведок предања. То јединство је неодвојиво од јединства светотајинског живота. Заједничарење у вери и општење у светим тајнама нису две различите реалности. Оне су два аспекта јединствене стварности коју Свети Дух подстиче, појачава и чува код верника.

II. Свете тајне хришћанске иницијације (увођења у Цркву): њихов однос према јединству Цркве

37. Хришћанска иницијација је целина, у којој је миропомазање [la chrismation] испуњење [усаврша­вање] крштења, а Евхаристија довршавање обе тајне. Јединство крштења, миропомазања и Евхаристије у једној светотајинској реалности не негира ипак њихову посебност. Тако крштење водом и Духом јесте учествовање у смрти и у васкрсењу Христо­вом и ново благодатно рођење. Миропомазање је лични дар Духа крштеноме. Примљени под траже­ним условима, евхаристијско причешћивање Те­лом и Крвљу Господњом омогућује учествовање у Царству Божјем, укључујући опроштење грехова, заједничарење у самом божанском животу и при­падност есхатолошкој заједници.

38. Историја обреда крштења на Истоку и За­паду, као и начин на који наши заједнички све­ти оци тумаче догматско значење обреда, јасно потврђују [чињеницу] да свете тајне иницијације чине јединствену целину. То јединство је снажно потврђено у Православној Цркви, али и Католичка Црква то у истој мери подржава. Нови римски Об­редник иницијације [Rituel romain d’initiation] тврди да су „три свете тајне хришћанске иницијације тако међусобно сједињене да приводе вернике до такве хришћанске зрелости да и у Цркви и у свету могу вршити своју мисију [припадника] народа Божјег” (Prenotanda generalia², 2).

39. Модел служења тајни, који се врло рано раз­вио у Цркви, показује да је она различите етапе иницијације схватала, теолошки и литургијски, као испуњење утеловљења у Христа, уласком у Цркву и узрастањем у Њему, причешћем Његовим Телом и Његовом Крвљу у истој Цркви. Све то се збива истим Светим Духом који чини верника чланом Тела Господњег.

40. Тај древни модел је укључивао следеће елементе:

1. За одрасле, период духовног искушеништва [probation spirituelle] и поучавања, током кога су катихумени бивали образовани за коначно утело­вљење у Цркву;

2. Крштењу, које врши епископ, окружен презви­терима и ђаконима, или које врше презвитери, а по­мажу им ђакони, претходи исповедање вере и раз­личите прозбе [intercessions] и литургијски чинови;

3. Потврду [la confirmation] или миропомазање [кризму, chrismation], коју на Западу врши епископ, а на Истоку презвитер када је епископ одсутан, полагањем руку или помазањем светим миром или на оба начина;

4. Служење свете Евхаристије, током које новокр­штенима и миропомазанима бива допуштено да у потпуности учествују у Телу Христовом;

41. Ове три свете тајне вршене су током једног сложеног литургијског богослужења. За овим је долазио период дубљег катихетског и духовног сазревања кроз поучавање и често учествовање на Евхаристији.

42. Овај модел остаје идеал за обе Цркве, јер најтачније могуће одговара прихватању библијског и апостолског предања, делу првих хришћана, који су живели у потпуном међусобном заједништву.

43. Крштење деце, које се вршило од самих поче­така [Цркве], постало је у Цркви уобичајен поступак за увођење нових хришћана у пуноту црквеног жи­вота. С друге стране, одређене локалне промене уве­дене су у црквену праксу да би узеле у обзир пасто­ралне потребе верника. Те промене нису задирале у богословско схватање темељног јединства, у Свето­ме Духу, читавог процеса хришћанске иницијације.

44. На Истоку је задржано временско јединство литургијског служења трију светих тајни, чиме се подвлачи јединство дела Духа Светога и пунота утеловљења детета у светотајински живот Цркве. На Западу се више тежило за тим да се миропомазањем [кризмом] одржи повезаност крштенога са еписко­пом. Зато свештеници углавном нису били овлаш­тени да миропомазују.

45. Суштинске тачке крштењске доктрине које две Цркве једнодушно прихватају, јесу следеће:

1. неопходност крштења за спасење;

2. последице крштења, првенствено нови живот у Христу и ослобођење од прародитељског греха;

3. утеловљење у Цркву крштењем;

4. однос крштења према тајни Свете Тројице;

5. суштинска повезаност крштења са смрћу и васкрсењем Христовим;

6. улога Духа Светога у крштењу;

7. неопходност [употребе] воде која пројављује карактер крштења као бање новог рођења.

46. Међу двема Црквама постоје, међутим, и раз­лике које се односе на крштење:

• чињеница да католичка Црква, иако признаје изузетну важност крштења погружавањем, обично крштава обливањем [par infusion];

• чињеница да у католичкој Цркви ђакон може да крштава.

47. У неким латинским Црквама чак се, из па­сторалних разлога, да би се, на пример, миро­помазани боље припремили за прелаз у адолес­центско доба, постепено раширио обичај да прво причешће узимају и крштени који тада још увек нису били миропомазани, мада дисциплинска упутства која упућују на предањски редослед светих тајни хришћанске иницијације нису никада укинута. То извртање, које изазива разумљиве приговоре или резерве и православаца и римокатолика, позива на дубоко богословско и пасторално промишљање, по­што пасторална пракса никада не сме изгубити из вида смисао изворног предања и њену догматску важност. Овде треба, између осталог, подсетити на чињеницу да су у латинској Цркви након крштења које се врши у доба употребе разума увек долазили миропомазање и причешћивање.

48. У исто време, две Цркве се веома брину да осигурају духовно узрастање новокрштеног у вери. Због тога оне желе нагласити да, с једне стране, постоји нужна повезаност неприкосновеног дејства Духа, који трима светим тајнама остварује потпу­но утеловљење личности у живот Цркве, одговора Цркве и њене заједнице вере, а с друге стране, да је пуно просветљење вере могуће једино када но­вокрштени, без обзира на узраст, прими свете тајне хришћанске иницијације.

49. Потребно је на крају имати на уму да је Ца­риградски сабор, који су две Цркве заједнички од­ржале 879–880. године, одредио да свака катедра треба да чува древне обичаје свога предања: како Цркве Рима и Цариграда, тако и епископске кате­дре Истока (уп. Mansi, XVII, 489b).

Бари, 16. јуни 1987. године