International Dialogue: Balamand 1993
Унијатизам – метод за васпостављање јединства у прошлости и садашње трагање за пуним општењем

Увод

1. На захтев Православне Цркве прекинут је редован ток богословског дијалога са Католичком Црквом, да би се одмах могао размотрити проблем означен термином унијатизам.

2. О методу званом унијатизам чланови Комисије су у Фрајзингу (јуна 1990) изјавили: „Одбацујемо ’унијатизам’ као метод изналажења јединства, јер је у супротности са заједничким предањем наших Цркава.”

3. Када је реч о источним католичким Црквама, очигледно је да оне, као део Католичке [црквене] заједнице, имају право да постоје и да делују како би одговориле духовним потребама својих верника.

4. Текст који је Координациони комитет саставио у Арићији (јуна 1991), а довршила га Комисија у Ба­ламану (јуна 1993), прописује метод који усвајамо у оквирима данашњег тражења пуног општења (plei­ne communion), износећи тако разлоге због којих се искључује „унијатизам” као метод.

5. Овај документ се састоји из два дела: а) еклисиолошка начела [принципи], б) практична правила.

Еклисиолошка начела

6. Подела између Цркава Истока и Запада не само да није угасила жељу за јединством које је хтео Хри­стос већ је напротив то стање, до те мере супрот­но природи Цркве [situation contraire à la nature de l’Église], за многе веома често представљало прилику да продубе схватање о неопходности остварења тог јединства, како би били верни заповести Господњој.

7. Током векова било је различитих покушаја да се васпостави јединство. Они су желели да испуне постављени циљ, пролазећи различите путеве, по­некад и саборске, зависно од политичке, историјске, богословске и духовне ситуације сваке епохе. На­жалост, ниједан од тих покушаја није успео да об­нови пуно општење Цркава Истока и Запада него су се, напротив, понекад супротности пооштравале.

8. У многим областима Истока током последња четири века покретане су иницијативе у оквиру неких Цркава, као и подстицајем спољашњих фак­тора за васпостављање општења између Цркве Ис­тока и Цркве Запада. Те иницијативе су довеле до уједињења одређених заједница са Римском кате­дром, али су, последично томе, изазвале прекид општења са њиховим Црквама-мајкама на Истоку. Ово се дешавало интервенцијама ванцрквених ин­тереса [l’intervention d’intérêts extra-ecclésiaux]. На тај начин су настале источне католичке Цркве и створило се стање које је извориште сукоба и патњи, првенствено за православце, али и за католике.

9. Не улазећи у намере и искреност жеље носи­лаца неке од унија са Катедром Рима да буду верни заповести Христовој: „да сви једно буду”, мора се констатовати да васпостављање јединства Цркве Истока и Цркве Запада није постигнуто и да поде­ла затрована тим покушајима опстаје.

10. Створена ситуација изазвала је, заправо, на­петости и супротстављеност [tensions et oppositions]. Мало по мало, током деценија које су уследиле на­кон тих унија, мисионарска делатност је настојала да међу своје принадлежности уврсти покушај преобраћења других хришћана, појединачно или групно, са намером да се [обраћени] „врате” својој Цркви. Да би озаконила ову тежњу, која је извор про­зелитизма, Католичка Црква је развила једну бого­словску визију, према којој је она [Католичка Црква] једини носилац спасења. Реагујући на то, Право­славна Црква са своје стране развија исто теолошко виђење, према коме је спасење могуће само у њој [у Православној Цркви]. Да би се осигурало спасење „одвојене браће”, долази се до саме тачке да се поно­во крштавају хришћани и до пренебрегавања права на верску слободу личности и њиховог чина вере, перспектива на коју се тада обраћало мало пажње.

11. С друге стране, неке политичке власти поку­шале су да врате источне католике у Цркву њихових отаца. Да би испуниле тај циљ, када би им се за то пружила прилика, нису оклевале да употребе неприхватљива средства.

12. Због начина на који католици и православни поново гледају једни на друге, у контексту њиховог односа према тајни Цркве, и препознају се као „се­стринске Цркве”, форма „мисионарског апостолата”, који смо већ описали и назвали га „унијатизмом”, не може више да буде прихваћен нити као метод који треба следити, нити као модел јединства који наше Цркве траже.

13. Заиста, углавном након свеправославних конференција и Другог ватиканског концила, понов­но откривање и схватање Цркве као заједничарења (communion), како православних тако и католика, радикално је променило перспективе, а тиме и темељне ставове [учесника у дијалогу].

Обе стране признају да оно што је Христос по­верио Својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, првенствено у јединственом свештенству које савршава једин­ствену жртву Христову, апостолско прејемство епископâ – не може бити схваћено као ексклузив­но власништво једне од наших Цркава. У овом контексту очигледно је да се сваки вид поновног крштавања искључује.

14. Из тог разлога се Православна и Католичка Црква међусобно признају као „сестринске Цркве”, које су заједнички одговорне за очување Цркве Божје верно [према] божанском плану, а особито у односу на јединство. Према речима папе Јована Пав­ла II, екуменски напор сестринских Цркава Истока и Запада, утемељен на дијалогу и на молитви, трага за савршеним и потпуним општењем које не би било ни апсорбовање нити стапање, већ сусрет у исти­ни и љубави (уп. енциклику Slavorum Apostoli, 27).

15. Остајући чврст [постулат] о неповредивости слободе личности и о општој обавези да се поштују одлуке савести, у покушајима васпостављања једин­ства не треба да тражимо обраћање [conversion] лица из једне Цркве у другу како би им било осигура­но спасење. Реч је о заједничком остварењу воље Христове за Његове следбенике и плана Божјег за Цркву Његову, кроз заједничко трагање Цркава, а у потпуној сагласности у садржају вере и њеним последицама [импликацијама]. Тај покушај се на­ставља у оквиру дијалога који се данас води. Овај текст представља неопходну фазу овог дијалога.

16. Источне католичке Цркве које су желеле да васпоставе пуно општење са Римском катедром и да јој остану верне, имају права и дужности које се односе на ту заједницу чији су чланови. Свој став према Православној Цркви оне регулишу начели­ма, која су формулисана на Другом ватиканском концилу, а која примењују папе, који су пак пре­цизирали практичне последице у разним касније објављеним документима. Стога, ове Цркве треба да буду у потпуности укључене, како на локалном, тако и на универзалном нивоу, у дијалог љубави, у узајамном уважавању и у међусобно повраћеном поверењу и да учествују у богословском дијалогу са свим његовим практичним последицама.

17. У таквој атмосфери претходна разматрања и практична правила која следе, у мери у којој ће бити практично усвојенa и верно чуванa, такве су природе да могу довести до праведног и коначног решења тешкоћа које ове Источне католичке Цркве праве Православној Цркви.

18. С тим у вези папа Павле VI је нагласио у својој беседи у Фанару, јула 1967, да је „дужност поглавара Цркава, њихових јерархија, да усмере Цркве на пут потпуног васпостављања општења. Они треба да то учине међусобно се препознајући и поштујући се као пастири онога дела стада Христовога који им је поверен, бринући се о повезаности и умножењу на­рода Божјега и избегавајући све што би могло да га расеје или да изазове смутњу у њему” (Tomos agapis, 172). У овом духу папа Јован Павле II и васељенски патријарх Димитрије I заједнички су прецизирали: „Одбацујемо сваки вид прозелитизма, сваки став који би био или би се могао сматрати недостатком уважавања другога.” (7. децембра 1987)

Практична правила

19. Узајамно поштовање међу Црквама које се налазе у тешким приликама знатно ће се увећати ако оне буду следиле следећа практична правила.

20. Ова правила неће решити проблеме који нас заокупљају уколико првенствено на обе стране не буде постојала жеља за праштањем, утемељена на Јеванђељу, и у сталном покушају обнове, непре­кидном оживљавању жеље да се поново нађе пуно општење које је током више од једног миленијума постојало међу нашим Црквама. Управо овде треба енергично интервенисати истрајно тежећи обна­вљању дијалога љубави, који једини може да пре­влада међусобно неразумевање и који представља неопходну атмосферу за продубљивање богослов­ског дијалога, који ће омогућити остварење пуног општења.

21. Први корак који треба направити јесте окон­чати све оно што може да одржава неслогу, пре­зир и мржњу међу Црквама. Власти [les autorités] Католичке Цркве помоћи ће у том правцу источ­ним католичким Црквама и њиховим заједницама да и оне припреме пуно општење између Католич­ке и Православне Цркве. Власти [lesautorités] Пра­вославне Цркве треба да адекватно раде са својим верницима. Само на тај начин је могуће суочи­ти се, истовремено у љубави и правди, са изузет­но компликованом ситуацијом, која је настала у централној и источној Европи, како за католике тако и за православце.

22. Пастирска делатност Католичке Цркве, колико латинске, толико и источне, не жели више да подсти­че прелазак верника једне Цркве у другу, односно, нема више за циљ прозелитизам међу православ­цима. Она тежи да одговори духовним потребама својих верника и нема никакву жељу за ширењем [expansion] на штету Православне Цркве. У тој пер­спективи, а да не би постојао никакав простор за неповерење и сумњу, нужно је да постоји узајамно обавештавање о разним пастирским плановима, да би на тај начин започела и развијала се сарадња епископâ и свих одговорних [лица] наше Цркве.

23. Историја односа Православне Цркве и ис­точних католичких Цркава означена је гоњењима и патњама [par despersécutions et des souffrances]. Ма каква да су била ова страдања и њихови узроци, она не оправдавају никакав тријумфализам; нико се не може тиме хвалити, нити наводити аргументе којима би оптуживао или оцрњивао [клеветао, déni­grer] другу Цркву. Једино Бог познаје своје аутентич­не сведоке. Каква год да је била прошлост, треба је препустити милосрђу Божјем, а све енергије Цркве треба употребити како би садашњост и будућност биле саобразније вољи Христовој о онима који су Његови.

24. Потребно је, такође, да епископи и сва одго­ворна лица обеју страна, савесно уважавају верске слободе људи. Верницима мора бити омогућено да изражавају слободно своје мишљење када се посаветују и организују у том циљу. Верска сло­бода заиста изискује, нарочито у конфликтним ситуацијама, да верници могу изразити свој избор и без спољашњих притисака одлучити да ли желе да буду у општењу било са Православном, било са Като­личком Црквом. Верска слобода би била повређена уколико би се, под изговором економске помоћи, тежило привлачењу верника друге Цркве, нпр., обећавајући им помоћ у образовању или материјалне погодности које им недостају у њиховим Црквама. У том контексту биће потребно да се социјална помоћ организује општом сагласношћу, као и за сваки вид хуманитарне [човекољубиве, philanthropique] де­латности, како би се избегло рађање нових сумњи.

25. С друге стране, неопходно поштовање хриш­ћанске слободе, једног од најдрагоценијих даро­ва који смо добили од Христа, не би смело да по­стане прилика за примену једног пастирског про­грама на вернике ових Цркава без претходних консултација са управитељима ових Цркава. Не само да је искључен притисак било које врсте него и уважавање савести, покренуте правим моти­вом вере, треба да буде један од водећих принци­па усмеравања пастирске бриге одговорних у две­ма Црквама и то мора да буде предмет њихових консултација (уп. Гал. 5, 13).

26. Због тога треба да тражимо и да започне­мо један отворени дијалог, првенствено између свих оних који су на терену одговорни за Цркве. Управитељи сваке од заинтересованих заједница треба, такође, да оснивају паритетне локалне комисије или да учине ефикасним већ постојеће, да би пронашли решења конкретних проблема и применили та решења у истини и љубави, у правди и миру. Уколико је немогуће постићи сагласност на локалном нивоу, питање треба да се постави вишим инстанцама, формираним у мешовитим комисијама.

27. Неповерење би лакше нестало ако би две стране осудиле насиље тамо где га неке заједнице врше над заједницама једне сестринске Цркве. Како то тражи Његова Светост, папа Јован Павле II, у свом писму од 31. маја 1991, апсолутно треба да се избегава сваки вид насиља и притисака како би била испоштована слобода савести. Управитељи заједница су дужни да помажу својим верници­ма у продубљивању њихове верности сопственим Црквама и свом предању и да их уче да избегавају не само насиље, физичко, вербално или морално, већ и све оно што би могло да води презиру других хришћана и контрасведочењу које би исмејавало дело спасења, то јест помирења у Христу.

28. Вера у светотајинску реалност има за после­дицу поштовање свих литургијских служења дру­гих Цркава. Употреба насиља ради заузимања не­ког богослужбеног места противречи том уверењу. Оно, напротив, тражи да се у одређеним околно­стима олакша вршење богослужења другим Црква­ма, стављајући им на располагање сопствену цркву (храм, богослужбено место), а на основу споразума који омогућује наизменично служење, у различито време у истом објекту. Осим тога, јеванђелска ети­ка налаже да се избегавају изјаве и иступања који би могли да продуже век сукобу или би штетили дијалогу. Зар нас апостол Павле не подстиче на то да прихватамо једни друге, као што је Христос при­мио нас на славу Божју? (уп. Рим. 15, 7)

29. Епископи и свештеници пред Богом су дуж­ни да поштују власт коју је Свети Дух даровао епи­скопима и свештеницима друге Цркве, и да у том циљу избегавају мешање у духовни живот верника те Цркве. Када нека сарадња постане неопходна за њихово добро, потребно је да се одговорна лица до­говоре, постављајући за ову узајамну помоћ јасне и свима познате темеље и да делују одважно и искре­но, поштујући светотајински поредак друге Цркве.

Да би се у овом контексту избегла свака забу­на и да би се изградило поверење између Цркава, такође је неопходно да се католички и православни епископи исте области консултују пре реализације пастирских програма католикâ, који имају за по­следицу стварање нових структура у областима које традиционално припадају јурисдикцији Православ­не Цркве. Све то је у циљу избегавања паралелних пастирских акција, које ризикују да брзо постану супарничке или чак конфликтне.

30. Да бисмо били припремљени за будућност односа између две Цркве, надилазећи превазиђену еклисиологију повратка у Католичку Цркву, која је повезана са проблемом којим се бави овај наш до­кумент, треба посветити посебну пажњу припре­ми будућих свештеникâ, као и свих оних који су на било који начин укључени у неку од апостол­ских мисија, тамо где је друга Црква традиционал­но укорењена. Њихово образовање треба да буде објективно позитивно према другој Цркви. Сви су дужни најпре да буду обавештени о апостолском прејемству друге Цркве и о веродостојности (аутен­тичности) њеног светотајинског живота. Потреб­но је, такође, да се свима пружи искрен и обухва­тан историјски приказ, који тежи да буде сагласна или заједничка историографија обеју Цркава. На тај начин ће се помоћи превазилажењу предрасу­да и избећи ће се коришћење историје у полемичке сврхе. Такво представљање историје ће допринети усвајању свести о обостраној одговорности за поде­лу, која је и једнима и другима оставила дубоке ране.

31. Потребно је да се подсетимо поруке апостола Павла Коринћанима (I Кор. 6, 1–7), који хришћанима препоручује да међусобне разлике решавају брат­ским дијалогом, избегавајући на тај начин да по­литичким властима поверавају практично решење проблема искрслих међу Црквама или локалним заједницама. Ово нарочито важи за поседовање или враћање црквених добара. Разрешење проблема не треба да се темељи само на ранијим ситуацијама или да се ослања искључиво на општа правна начела, већ треба узети у обзир и компликованост садашње па­стирске реалности, као и локалне околности.

32. Само у том духу постаће могуће заједничко суочавање са поновном евангелизацијом [ré-évan­gélisation] нашег секуларизованог света. Треба да покушамо да средствима јавнога информисања, нарочито верској штампи, дајемо објективне ве­сти, како би се избегле нетачне или тенденциозне информације.

33. Неопходно је да се Цркве удруже у изражава­њу признања и поштовања свим оним, знаним и незнаним, епископима, свештеницима или верни­цима, православцима, источним католицима или латинима, који су страдали, исповедали своју веру, сведочили своју верност Цркви и, уопште, свим хришћанима, без разлике, који су претрпели гоњење. Њихове патње нас призивају да се ујединимо и да ми, са своје стране, дамо заједничко сведочанство како бисмо одговорили молитви Христовој „да сви једно буду” (Јн. 17, 21).

34. Мешовита међународна комисија за богослов­ски дијалог између Католичке и Православне Цркве, на пленарном заседању у Баламану [Balamand], чвр­сто препоручује да наше Цркве, укључујући и источ­не католичке Цркве, примене ова практична прави­ла, позивајући их да учествују у овом дијалогу, који мора да се настави у трезвеној атмосфери неопходној за његов напредак на путу ка васпостављању пу­ног општења.

35. Искључујући у будућности сваки прозелити­зам или сваки вид тежње за експанзијом католика на штету Православне Цркве, Комисија се нада да је уклонила препреку која је навела неке аутокефал­не Цркве да прекину своје учешће у богословском дијалогу, те да ће Православна Црква моћи [да про­дужи рад] у пуном саставу, како би се наставио бо­гословски труд, који је на повољан начин започет.

Баламан, 23. јуна 1993. године